Nervoza zbog Kosova

Ne znam da iko želi da krši međunarodno pravo. Ako takvog poznajete, navedite mi ga. EU se samo odlučila da pripremi misiju koja bi mogla da pomaže policiji, pravosuđu, da zaštiti crkve.

Havijer Solana, visoki predstavnik za zajedničku i bezbednosnu politiku Evropske unije, boravio je prošle sedmice, na dan kada je Savet bezbednosti odlučivao o Kosovu i izveštaju “trojke”, u službenoj poseti Ljubljani. Dao je tom prilikom intervjue za odabrane slovenačke medije, između ostalog i za dnevni list “Dnevnik”, koji je objavljen pod naslovom “To nije kršenje međunarodnog prava”. Centralna tema razgovora bilo je pitanje budućeg statusa Kosova, što je problem koji Solana dobro poznaje još iz vremena kada je bio generalni sekretar NATO-a tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. NIN prenosi razgovor sa Havijerom Solanom koji je vodio Igor Mekina, urednik međunarodne politike ljubljanskog “Dnevnika”.

Da li zaista postoji zajednička evropska spoljna i bezbednosna politika? Prema nekim ocenama, na tom području vlada priličan haos – nedavno je, na primer, na samitu EU –
Afrika u Lisabonu bio prisutan i Mugabe, predsednik Zimbabvea, uprkos izričitoj zabrani ulaska u države članice EU, zbog kršenja ljudskih prava; na Kosovu imate sličan problem: kako je moguće osigurati jedinstvenu spoljnu politiku EU ukoliko pojedine države-članice u pogledu jednostranog priznanja Kosova otvoreno kažu da takva odluka nije u skladu sa međunarodnim pravom?

- Pitate me, dakle, ima li EU zajedničku spoljnu politiku? Da, ima. Primeri koje ste naveli dokazuju da se o zajedničkim pitanjima odlučuje zajednički i da se veoma trudimo da odredimo zajedničku spoljnu politiku po pitanjima koja nam se nameću. I kada se činjenično stanje u nekim slučajevima promeni, naravno da moramo našu politiku ponovo da ocenimo i prilagodimo situaciji. Mi nismo jedna država, EU je zajednica 27 država koje vode ne samo zajedničku spoljnu politiku, nego i zajedničku ekonomsku i monetarnu politiku na našem zajedničkom tržištu, kao što zajedno reagujemo i na krize u prethodno dogovorenim okvirima. To je važan napredak u objedinjavanju zajednice koja svojim bruto društvenim proizvodom i velikim brojem stanovnika u svetskim razmerama doprinosi utvrđivanju mira i stabilnosti u svetu, takođe u državama u razvoju.

Savet EU je već odlučio da pošalje na Kosovo svoju misiju iako Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN takvu mogućnost ne pominje. Da li vam se čini da je kršenje međunarodnog prava dobar put za stvaranje mira i stabilnosti u svetu?

- Ne znam da iko želi da krši međunarodno pravo. Ako takvog poznajete, navedite mi ga. EU se samo odlučila da pripremi misiju koja bi mogla da pomaže policiji, pravosuđu, da zaštiti crkve; ujedno će Kosovu i ekonomski pomagati. Ne verujem da je sve to moguće označiti kao kršenje međunarodnog prava. Ta misija će biti poslata kada to bude moguće, i dokazuje odgovornost EU. Mi time dokazujemo da smo spremni, o tome smo obavestili Savet bezbednosti UN... Važno je da EU pokaže da je svesna svoje odgovornosti i da misiju pošalje čim to bude moguće.

Ali Rezolucija 1244 SB UN govori o potrebi obezbeđivanja teritorijalne celovitosti Srbije, dok za Kosovo pominje tek “široku autonomiju”. Uprkos tome se članice EU spremaju da priznaju Kosovo kao novu državu. Rusija u tome vidi kršenje međunarodnog prava i upozorava da bi takva odluka mogla da izazove još mnoge druge konflikte po svetu?

- Kao što verovatno znate, trudimo se da bismo naš mandat počeli na osnovu Rezolucije SB UN 1244. Kosovo je trenutno protektorat pod privremenom upravom UN i međunarodna zajednica mora da odredi njegov status. To međunarodna zajednica i pokušava da uradi. Mnogo je u međuvremenu već urađeno, jer je “trojka”, u kojoj su bili predstavnici SAD i Rusije, a pod vodstvom predstavnika EU, radila bezmalo noć i dan kako bi pronašla rešenje prihvatljivo za obe strane. Wihov izveštaj je pre nekoliko dana poslat SB UN, koji o tome odlučuje danas. Videćemo kako će o tome odlučiti.

I u slučaju Nagorno Karabaha je međunarodne pregovore vodila trojka u kojoj je, pored predstavnika SAD i Rusije, učestvovao i evropski diplomata. Ta trojka je došla do zaključka da su pregovori iscrpljeni, da su ušli u slepu ulicu, te da novi pregovori ne bi doneli nikakva nova rešenja, zbog čega je predložila da obe strane pregovaraju i dalje dok ne nađu miroljubivo rešenje. U slučaju Kosova su države EU, međutim, uglavnom krenule u drugom pravcu – ne ka pregovorima, već ka jednostranom priznanju nove države na teritoriji već postojeće države. Nije li to nelogično?

- Ne znam šta je vama logično ili nelogično, o tome morate sami da odlučite. Međutim nikako ne može biti u suprotnosti s pravom ako pokušavamo da nađemo rešenje za Kosovo. Sigurno dobro znate šta se u prošlosti dešavalo na Kosovu i kakva je danas realnost. Ako između tih i drugih sličnih primera u svetu pronađete neku vezu, onda je vaše znanje o tim problemima prilično ograničeno. Mi pokušavamo na najbolji način da rešimo taj problem i da nađemo konačno rešenje za status Kosova, pri čemu smo svesni da Kosovo, Srbija, Hrvatska i ostatak regiona pripadaju evropskom kontinentu ne samo fizički, nego i duhovno, i da je njihovo mesto u Evropskoj uniji. EU je uvek bila instrument mira i uvek se trudila da probleme rešava diplomatijom, miroljubivim putem.

U ovom regionu je EU, fakat, postupala prilično različito. U slučaju Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Crne Gore, zastupala je princip nepromenljivosti granica, samo u primeru Srbije postupa drugačije i dozvoljava jednostrano menjanje međunarodne granice?

- EU je i u primeru vaše pređašnje države SFRJ prihvatila promene granice kada se ta država raspala.

Prihvatila je raspad SFRJ, ali tada je Badinterova komisija takođe odredila da treba postojeće granice između republika ispoštovati kao državne i koje nije moguće jednostrano menjati, što potvrđuje i Helsinška povelja. Međunarodno priznanje Kosova bi jednostrano promenilo međunarodnu granicu Srbije. Nije li to kršenje međunarodnog prava?

- Ne. Ne mislimo da je to kršenje međunarodnog prava, jer treba prvo pogledati kako je nešto urađeno. Mada mislim da bi bilo u dogovoru i uz posredovanje međunarodne zajednice, koja tu ima i svoje obaveze, još uvek moguće pronaći rešenje za konačan status.

Očigledno ne očekujete nikakav sporazum, nego ste već prihvatili odluku o priznanju nove države. To svakako nije “sporazum” koji bi bio zasnovan na saglasnosti?

- Ne, to nije sporazumno rešenje koje bi podržala čitava međunarodna zajednica, mada je to moguće rešenje koje verovatno podržava solidna većina međunarodne zajednice. Radi se o državama koje pokušavaju da time što rade u istom smeru pronađu rešenje za problem koji pripada Evropi.
Neće li se posledično, zbog takvog načina rešavanja problema, otvoriti nove opasnosti i za zajedničku spoljnu politiku EU pošto su pojedine države, poput Rumunije, Slovačke,
Kipra i još nekih, jasno izjavile da se protive jednostranom priznanju Kosova? Čak i Španija ima prilično rezervi prema takvom načinu rešavanja tog pitanja?

- Mislim da će na kraju Evropska unija uprkos svemu biti jedinstvena i da će delovati jedinstveno.

Da li bi nezavisnost Kosova možda bila dobra i za Srbiju?

- Određivanje konačnog statusa Kosova bi bilo svakako dobro i za Srbiju. Kako će se o tome odlučivati u ovom trenutku još uvek ne znamo, jer pitate stvari o kojima se tek odlučuje.

Možete li da zamislite...

- Ja mogu da zamislim baš sve. Možete li vi?
Možete li onda da zamislite takvu situaciju u kojoj bi na primer Šangajska organizacija za saradnju...

(Na tom mestu intervju prekida Kristina Galjak, Solanina portparolka za štampu: “Da li biste, molim, promenili temu razgovora? Jer imamo još svega nekoliko minuta?” Havijer Solana joj na to odgovara: “Ne, ne, neka pita, to su inteligentna pitanja”.)
...dakle, možete li da zamislite da bi Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS) bombardovala Španiju i onda omogućila da Baskija postane nezavisna država? Da li biste i u tom slučaju kazali da je to potpuno u redu i da se tu ne radi o kršenju međunarodnog prava?

- Znate li vi uopšte šta je Šangajska organizacija za saradnju?

Znam, to je organizacija čija je svrha prevashodno ekonomska saradnja između članica, ali sada poprima sve više i vojne elemente. Dakle, kako biste ocenili takvu intervenciju?

- Dobro da znate. Ne, ne mogu da zamislim da bi išta slično mogla da učini ŠOS, koja nije vojna organizacija.

Da li bi u slučaju da Kosovo postane nezavisna država, bar Kosovska Mitrovica, gde žive pretežno kosovski Srbi, mogla da ostane deo Srbije?

- O tome ne mogu da govorim jer će danas o tome teći pregovori, posle kojih će odlučivati Savet bezbednosti UN.
U prošlosti ste i za Sloveniju napravili dobro delo kada ste posredovali u sporu između Italije i Slovenije. Tada ste Sloveniji pomogli s tzv. španskim kompromisom. (“Španski kompromis”, kako ga je Slovenija krstila, jeste dogovor službene Qubljane i Rima čiji je medijator bio Solana, a kojim su prekinuta sporenja po pitanju kupovine nekretnina u

Sloveniji od strane italijanskih državljana, posle čega je Italija otvorila put Sloveniji ka nastavku evropskih integracija – prim. prevodioca.)

- Hvala vam. O “španskom kompromisu” ne znam ništa, jer tadašnje posredovanje nisam obavljao kao predstavnik Španije.

Tada ste posredovali u ime EU i zato me zanima da li biste i danas bili spremni da se na sličan način angažujete u rešavanju nekih problema koje Slovenija ima s Hrvatskom?

- Mislim da je o tome sve potrebne zaključke već prihvatio Savet EU koji je prošle sedmice zasedao na nivou ministara spoljnih poslova.

Jeste li zadovoljni pripremama za slovenačko predsedavanje EU? Može li veličina diplomatije da bude prepreka tokom predsedavanja EU ili to nije presudno?

- Slovenačko predsedavanje EU doduše još nije počelo, ali zadovoljan sam pripremama. Jedna od prednosti EU je takođe u tome da države različitih veličina i različite istorije zajedno utiču na politiku EU, traže zajednički imenilac i pomeraju EU napred, ka njenim ciljevima.

Dotaknimo se još nekih globalnih pitanja, na primer Irana. Da li najnovija ocena američkih obaveštajnih službi ikako utiče, odnosno menja evropsku politiku prema Iranu?

- Stvarno je zanimljivo kako definišete globalne probleme. Ne, ta ocena ni u čemu neće promeniti našu politiku prema Iranu. Kao što verovatno znate, o tom pitanju razgovaramo u okviru šest država i Evropske unije, gde se trudimo da se Iran drži svojih međunarodnih obaveza i poštuje konvenciju o neširenju atomskog oružja koja predviđa i posledice ukoliko do kršenja dođe. Želimo da nam Iran da objektivne podatke, podatke koji bi dokazali miroljubivu prirodu iranskog nuklearnog programa.

Iran je sad manje opasan?

- Želeo bih da Iran može objektivno da dokaže da uran obogaćuje isključivo za svrhe proizvodnje električne energije. Ali, kao što znate, u Iranu u vezi s tim nisu prihvatili nijedan međunarodni sporazum, izuzev dogovora sa Rusijom. A taj sporazum određuje da će snabdevanje Irana nuklearnim gorivom vršiti Rusija, te da će gorivo po upotrebi biti ponovo vraćeno na preradu u Rusiju. Iran, dakle, nema potrebu da obogaćuje uran jer već ima obezbeđeno gorivo. Gradnja nuklearnog reaktora traje, naravno, dugi niz godina. Iran tvrdi da želi da proizvede 20.000 megavata energije. Ako ih elektrana Bušer proizvede 1.000, Iran bi morao da u cilju takve proizvodnje izgradi još nekih dvadeset ili 25 sličnih nuklearnih elektrana. Pričamo, znači, o projektu koji će trajati još dugi niz godina. Ono što nije jasno jeste zašto se Iranu toliko žuri s obogaćivanjem urana za elektrane koje još ne postoje. Iran zato mora da dokaže miroljubivu namenu svog nuklearnog programa.
U kom slučaju bi bio napad na iranske nuklearne objekte – nužan?

- O tome ne razgovaramo.

Vratimo se još malo na pitanje Kosova. Bili ste generalni sekretar NATO-a 1999. godine...

- Od godine 1995. do 1998.

Do 1999. Proglašenje kosovske države mnogi u Srbiji, kao i deo intelektualaca u svetu, vide kao kažnjavanje Srbije za zločine koje su skrivile srpske snage od Bosne pa do Kosova...

- Koji intelektualci? Recite mi bar dva imena.

Da izdvojimo političara poput Alberta Roana, zamenika gospodina Ahtisarija.

- On je, dakle, intelektualac?

On je visoki diplomata, a takođe je i gospodin Ahtisari rekao nešto slično, što tvrde i intelektualci u Sloveniji.

- Te slovenačke ne poznajem, mada ih poštujem, svakako. Ali zato sigurno neću menjati svoje mišljenje. Srbija je velika, za nas veoma važna država, država koju ubuduće svakako vidimo u okviru članstva u EU.

Neke albanske grupe su pretile da će, u slučaju da ne bude priznata nezavisnost Kosova, upotrebiti sva sredstva, uključujući nasilje, da dosegnu svoje ciljeve, a isto upozoravaju i njihovi lideri.

- Ne bih rekao, ne verujem u to.

Na to je javno upozorio i predsednik Sejdiju. Da li ste skloni nezavisnosti Kosova i zbog brige za bezbednost vaših jedinica na Kosovu ukoliko ne bi bila proglašena nezavisnost?

- Ne razumem šta želite da kažete. Ko preti?

Kosovski Albanci, neke grupe i njihovi predstavnici, uostalom to je najavljivao i predsednik Kosova.

- Kosovo, dakle, preti međunarodnoj zajednici? Vi verujete u to?

Vi imate verovatno bolje podatke, zato pitam vas. Zanima me, dakle, da li se za nezavisnost odlučujete i zato što se bojite nasilja koje bi moglo biti upereno protiv međunarodnih sila na Kosovu u slučaju da Kosovo ne dobije nezavisnost. Dakle, to nije razlog za vašu odluku da se Kosovu prizna nezavisnost?

- Ne.

I za nezavisnost Kosova se odlučujete zato što smatrate da je to prava odluka?

- Da. Određenje konačnog statusa Kosova je nešto što međunarodna zajednica mora da uradi.

Dobro, objasnite mi još samo zašto je taj slučaj drugačiji od svih drugih sličnih primera u svetu?

- Drugačiji je zato što je drugačiji. Svaki primer je drugačiji, nijedna druga situacija nije jednaka načinu na koji je došlo do otcepljenja u slučaju Jugoslavije. Svaki primer je drugačiji, recimo primer Hrvatske, Bosne. Isto važi za vas (Slovence), dok ste bili deo Jugoslavije, i vi ste se otcepili na svoj način. Radi se o različitim primerima.

U svetu, međutim, živi čitav niz manjina s milionima stanovnika izvan svojih matičnih država, koje ništa manje ne žele da se otcepe. U čemu je onda razlika između tih primera – gde se protivite otcepljenju, i primera Kosova, gde je otcepljenje dozvoljeno?

- Jesu li i u tim državama uoči nezavisnosti prvo etnički počistili sve druge narode?

To je znači razlika – srpsko etničko čišćenje je dakle razlog za vašu odluku o Kosovu?

- Hvala vam za razgovor. Hvala.

Prevod sa slovenačkog
Svetlana Vasović-Mekina

ŠTA SRBIJA MORA ČINITI U XXI VEKU

Različite bismo razloge naveli, ali bismo se svi manje-više složili da je vreme u kome živimo – dramatično, a ishod svega po srpsko društvo krajnje neizvestan. Zato smo smatrali da ima smisla postaviti pitanje: Kako treba da se razvija Srbija u XXI veku i šta treba da budu vrednosti srpskog društva ka kojima treba usmeravati sveukupnu društvenu energiju? Pred čitaocem NIN-a je 17 inspirativnih intelektualnih odgovora mislećih ljudi.

Milovan Danojlić, pisac

Rad, vera, odricanje

U poslednjoj deceniji 20. veka podneli smo dva teška bombardovanja: jedno, navođenim raketama, i drugo, propagandnim lažima. Zaostaci ovog, drugog eksploziva i danas padaju na naše glave. Dok ovo beležim, Treći kanal Francuske televizije pokazuje kolone kosovskih Albanaca kako, pod NATO-bombama „beže ispred srpske policije koja sprovodi etničko čišćenje“. Ispremetan je red uzroka i posledica, zamenjeni vremenski tokovi; laž, ta razorna supstanca, opasna antimaterija, zamračila je svest kako onima koji je šire, tako i delu njenih žrtava. Dočekali smo je nespremni, uvereni da će „istina sama pobediti“. Nismo na vreme razumeli da je ona bila artiljerijska priprema za rušenje mostova, škola i kasarni, i za otimačinu dela nacionalne teritorije.

Nedavno je Žan-Fransoa Kan, direktor nedeljnika Marijana, izjavio da je 85 odsto vesti o srpskim zločinima na Kosovu bilo izmišljeno (France-Culture, 14. novembar 2007). Od Kana smo još saznali da je Toni Bler, ondašnji šef britanske vlade, za vreme bombardovanja stvorio posebnu propagandnu ćeliju, po ugledu na orvelovsko Ministarstvo laži, sa unajmljenim scenaristima čiji je zadatak bio da iz dana u dan izmišljaju naše zločine, kako bi se opravdala divljačka agresija.

Satanizacija je strašno oružje: pogađa i borce i neborce, u srce. Jedni su joj se oduprli zatvaranjem prema svetu. Drugi su progutali laži i, sa malim teškoćama varenja, postali njeni glasnogovornici na našem tlu. Elita zemlje se pocepala, izbio je potmuli građanski rat među izabranicima, što je najveći uspeh koalicije iz proleća 1999.

Jalovi sukob dve struje, gde je svako delimično u pravu, ne vodi nikud.

Nismo bez mana i poroka, naravno. Pa opet, mračna je sprdnja istorije da nam oni koji su potamanili čitave narode Severne i Južne Amerike, Azije i Afrike, koji su izmislili gasne komore i do sredine prošlog stoleća sprovodili kolonijalno nasilje u severnoj Africi, danas drže lekcije protiv etničkog čišćenja... Ima učitelja kojima, i pored sve govorničke veštine, ništa ne verujemo. Naša je tradicija u trpljenju nepravde, njihova u gospodarenju. Nismo bezgrešni, moramo se čistiti od svojih zala, ali smo, u poređenju sa osvajačima zemalja i kontinenata, nevinašca.
Propala su dva najveća projekta naše novije istorije, zajednička država Južnih Slovena, i pokušaj izgradnje pravednijeg društvenog uređenja. Previše se stidimo tih neuspeha, iznenađeni trijumfom Svetske Laži. Izgubili smo iz vida da je ona, Laž, od Trojanskog do Iračkog rata, jedan od pokretača istorijskih kretanja. Našli smo se na bespuću. Došlo je do obnove rajetinske poslušnosti. Zadivljen snagom nadmoćnog neprijatelja, jedan deo elite, oboleo od tzv. stokholmskog sindroma, nastoji da se lepim ponašanjem umilostivi neprijatelju. Ničega novog pod suncem, ali je tužno za gledanje.

Najgore od svega je gubljenje volje za život, potonuće u orijentalni fatalizam i nihilističku svesvejednost. Pad nataliteta i pražnjenje naših sela su direktna posledica gubljenja vere u sebe i u život. Izlaz je... svi znamo gde je izlaz, ali ne znamo gde i od čega da počnemo. Vratiti se ozbiljnom radu, veri, odricanju; obnoviti poštovanje prema stvarnim životnim vrednostima. Ako tim putem ne krenu novi naraštaji, ne znam ko će.


Milorad Ekmečić, istoričar

Kako je Skerlić rekao

Jedna od trajnih karakteristika srpskog nacionalnog bića jeste samouverenost da naša budućnost zavisi od nas samih i da bi naša sadašnjost bila bolja da smo i u prošlosti išli do kadije, kao što smo hodali na povratku, posle kadije. Krajem dvadesetog veka, oktobra 1998, u Dvorovima kod Bijeljine, na velikom zborovanju srpske kulture („Srpski duhovni prostor“), upoređivali smo ono što je Jovan Skerlić na početku toga veka, 1905, preporučivao da Srbi rade u dolazećem veku. Skerlić se opredeljivao „između prosvete, ili revolucije“ i jasno rekao da samo nova prosveta nosi evropsku demokratiju, cvetanje „civilizacije bez robova i bez varvara“. U isto smo vreme na tom optimističkom zborovanju zaključili da su od Skerlićeve preporuke 1905, do 1998. prošla četiri nacionalna rata, tri ekonomske blokade naše države, šest velikih diplomatskih kriza, tri diktature, četiri kapitulacije neuspelih država i dva građanska rata. Na početku ovog nedolazećeg veka mi opet treba da ponovimo da će naše sutra biti isto što je bilo naše juče. Koliko god se odricali prošlosti, za koju sami sebe neumorno optužujemo, ipak je svaki trezan zaključak da mi nju nismo pravili po našem izboru. To će biti i u neposrednoj i daljoj budućnosti. Tancovaćemo na Balkanu kako svetski orkestri budu svirali. Deo nas se već ošamutio od rokenrola i droge.

Ne treba nikoga da uveravamo da je naš zadatak isti onaj koji je pre stotinu godina postavio Jovan Skerlić – izgraditi evropsku demokratiju i iskobeljati se iz balkanske truleži nasilja oko granica, oko identiteta jezika i naroda, sive ekonomije u predgrađu velikih industrijskih naroda i oko endemske korupcije. Ona se u istoriji pokazala kao naša najbolja ekonomija. To su bile Skerlićeve vrednosti za Srbe 1905, one to bez sumnje ostaju i danas. Ali ostaje pravilo da će naše sutra biti isto kao što je bilo naše juče. Mi nijedno od toga ne stvaramo sami. Samo dve vrednosti ostaju usijana opomena za naše sutra: 1) Demografski slom nacije. Mi postajemo narod u rasejanju. Još nije kasno da ne ponovimo grešku generala De Gola, koji je verovao da će etničkim čišćenjem tri i po miliona Francuza iz Alžira na francusko zemljište nastupiti trajno pomirenje između dve strane. Odmah posle te seobe naroda, usledilo je doseljavanje šest (do devet) miliona Arapa u Francusku. Ne smeju Srbi ratovati, jer će im veliki brat preko okeana prirediti etničko čišćenje iz Bosne, kao što je uradio iz Kosova i Hrvatske. Nakon potpisa o kapitulaciji pred ucenom oko Kosova, očekujemo veliku seobu sa Kosova u prosperitetne industrijske gradove Srbije. To će pitanje biti teže od Kosova. Jedina nada je ne stavljati nikakav potpis na diktate velikog brata i čekati da ni njegova sveća ne dogori do zore; 2) U ovoj anketi učestvuju izabrani predstavnici našeg javnog mnjenja. Mi verujemo da je tako. A koliko je to, postavimo sebi bolno pitanje, zaista naše nacionalno mnjenje, a koliko je ono doterano zalaganjem našeg velikog brata da nam promeni prošlost? Hitlerovske pete kolone su amaterski posao, prema onome što veliki brat pokušava u Rusiji i što je kao uspeo lek oprobao ranije na nama. Mi smo narod unutrašnjih podela. Kao što su se u XVI veku balkanski stočari lako odmetali od svojih crkava i prilazili džamiji, taj crv i danas nagriza našu jabuku iznutra. Već i u Šumadiji se javlja jezgro rascepa u našoj crkvi. Šumadija je uvek bila najzreliji i najsvesniji deo srpskog sveta. Veliki brat vodi rat na dva fronta – bacaju se novčići za psihološko omekšavanje iznutra, kako oružje ne bi moralo da progovori. Ne samo mi, svi – danas i Rusija – stavljaju prst na čelo kako da se ne ponovi prošlost i kako da prihvatimo civilizaciju bez robova i varvara. Treba da radimo ono što je Milovan Milovanović preporučivao, pre 1912, da se radi sa Turcima – kod njih treba poneti zlatne cekine, ili spustiti čakšire. Mi cekina nemamo, pa moramo vrdati kako umemo.


Majkl Đorđević, biznismen (SAD)

Živi, mrtvi i još nerođeni

Pravovremeno, hitno i paralelno stvaranje moralnog društva i moderne, pravne države je jedini put koji obećava sigurniju i bolju budućnost.

Moderna država je demokratska, sa slobodnim tržištem i legalnim i moralnim obavezama prema građanima, ima sposobnu i profesionalnu administraciju i uživa poverenje većine građana. Moralno društvo i moderna država su - kao sijamski blizanci – nedeljivi. Ne može biti pravde u društvu i državi ako vođa, narodna elita i većina građana nemaju zajednički pojam i osećaj šta je “pošteno”, a šta “nepošteno”. Temelj društva i države pre svega je moral.

Za moralno društvo je neophodno obnoviti i reformisati dom/porodicu, školu i medije. Sa Crkvom u prvom redu, oni su nosioci glavnog tereta za stvaranje novog društva. Ovo će verovatno vremenski biti generacijski napor.

Za ovu viziju i plan srpske renesanse, Srbija mora bez odlaganja da rešava i reši sledeće i već poznate strateške probleme koji ugrožavaju njenu egzistenciju: (a) spoljna politika i poboljšanje geostrateškog položaja Srbije sa ciljem očuvanja srpske države i identiteta (b) brz ekonomski razvitak, (c) bela kuga, (d) ekologija, (e) brzo uključivanje jedne trećine srpskog naroda koji je u rasejanju u sve tokove života matice, (f) eliminisanje malignantnog uticaja i moći kriminala i ostataka komunističkih struktura u državi i ekonomiji i (g) očigledan problem nacionalno-kulturnog rasrbljavanja.

U sebi moramo naći volje i snage da se kao Feniks izdignemo iz zla i pepela XX veka i da poletimo u nove visine, u dostignuća bogomdanog našeg značajnog potencijala i da tako obnovimo i učvrstimo “vezu živih, mrtvih i još nerođenih.”


Vasilije Krestić, istoričar

Izjednačiti Srbe, nesrbe i antisrbe

Kako je Srbija zapala u krizu višestrukog sadržaja neophodno je primeniti mnoge mere u raznim oblastima života kako bi se ona iščupala iz nevolja u koje je zapala i kako bi krenula putem napretka. Te mere koje bi trebalo preduzeti, po mom skromnom mišljenju, morale bi, između ostalih, da budu i sledeće:

1. Da se zemlja oslobodi pogubne partizacije. Da vrednosni kriteriji, od vrha do dna, u svim oblastima života, ne budu partijsko-politička pripadnost, podobnost i poslušnost, već stručnost, znanje, sposobnost i moralnost.

2. Da se zaustavi snishodljivo i nedostojanstveno ponašanje naših političara. Da se svi naši odnosi sa stranim zemljama, kako oni političkog tako i ekonomskog, kulturnog i svakog drugog sadržaja, grade na principima punog reciprociteta.

3. Da se svim raspoloživim legalnim sredstvima stane na put korupciji i kriminalu.

4. Da nam sudstvo postane istinski nezavisno.

5. Da se ublaži i, po mogućstvu, zaustavi pogubno i preteće društveno raslojavanje. Da država pokaže više brige, razumevanja i pažnje pri rešavanju pitanja nezaposlenih, osiromašenih, obeskućenih i gladnih građana.

6. Da se mediji oslobode svih mogućih štetnih uticaja iz zemlje i inostranstva, kako onih u politici tako i u kulturi.

7. Da se pri izgrađivanju i negovanju vrednosnih kriterija, koji su u temeljima poremećeni, konačno oslobodimo ideologije i politike.

8. Da imamo ujednačene vrednosne ocene kako o dobru, tako i o zlu, a ne da jedne, one strože i oštrije, imamo za Srbe a one blaže i povoljnije za nesrbe i antisrbe.

9. Da upristojimo i kultivišemo našu političku scenu, da se oslobađamo primitivizma i prizemnih rasprava koje deluju razorno i deprimirajuće na raspoloženje naroda.

10. Pitanje nevladinih organizacija, onih koje su finansirane iz inostranstva i koje deluju sa antisrpskih pozicija, postalo je ozbiljno društveno i političko pitanje. Zato što deluju razorno i štetno, njihova aktivnost zaslužuje više pažnje no što im je dosad posvećivano. Svugde se moramo zauzimati za proverene činjenice, istinama se suprotstavljati optužbama i demonizaciji Srbije i Srba.

11. Proces privatizacije, opterećen malverzacijama ogromnih finansijskih razmera, mora biti pod budnim nadzorom države kako bi se zaštitili njeni interesi i interesi zaposlenih radnika.

12. Stoga što svaka regionalizacija države rađa, podstiče i jača partikularnu svest, a ta svest proizvodi centrifugalne snage, obavezan sam da upozorim naše političare na to da pri postojećem stanju oslabljenog duhovnog jedinstva našeg naroda regionalizacija može da bude više štetna nego korisna.

13. Stoga što kod našeg naroda nije u dovoljnoj meri razvijen kult rada i radnih obaveza, neophodna je edukacija svim raspoloživim sredstvima i na svim nivoima starosne dobi radno sposobnog stanovništva.

14. Država ne bi smela da škrtari, kao što sada čini, kada je reč o podizanju nataliteta. Ona bi morala da o tome ima naučno fundirane projekte.

15. Naš obrazovni sistem ni sada ni ubuduće ne bi smeo da bude prilagođen nekim zahtevima i potrebama inostranstva, koje želi da ga pretvori u mašineriju za proizvodnju intelektualnih mediokriteta nesposobnih za ozbiljnije i odgovornije javne poslove. Obrazovnim sistemom koji nam je nametnut Srbija neće koračati ka lepšoj budućnosti.


Nenad Kecmanović, politikolog

Budućnost mučnih kompromisa

Ako Srbiji i dalje bude izvana stalno nametano da iznova rješava gdje su joj granice i ko će unutar njih da živi, a to, između ostalog, znači i kakvi treba da joj budu ustav, grb, zastava, himna i sl, nalaziće se u hroničnom pretpolitičkom stanju bavljenja pitanjima koja se u svim normalnim državama ne postavljaju jer se podrazumijeva da su riješena. A svugdje gdje nisu to zakonito dovodi do zbijanja nacionalnih redova i masovne psihologije opsadnog stanja, permanentne antagonizacije prema stvarnim ili fiktivnim, unutrašnjim i vanjskim neprijateljima. Koncept multikulturalizma je, izgleda, pao na ispitu, i to ne samo u Srbiji, BiH i Makedoniji, i sve su manje šanse da usporene evropske integracije preteknu proces balkanske prekompozicije državnih granica po teritorijalno-etničkom principu. Nasuprot proklamovanim apstraktnim načelima, konkretan stav Vašingtona (pa i Brisela) najprije povodom Crne Gore, a sada, i pogotovo, povodom Kosova, nedvosmisleno ukazuje na to da je realna politika nešto sasvim suprotno. A priča o tome kako se Kosovo i Albanija poslije neće ujediniti jednako je naivna koliko i priča kako će se poslije Lajčakovih ustavnih reformi „Herceg-Bosna“ i Republika Srpska udružiti sa bošnjačkim kantonima u jedinstvenu BiH, ili Makedonija sačuvati svoj zapadni dio, ili Crna Gora bez problema opstati u sadašnjim granicama. Sve dok se taj proces ne dovede do kraja, „sveukupne društvene energije biće usmerene“ na nacionalno i državno biti ili ne biti, sa malo prilike da se ozbiljnije preusmjere i podijele na ekonomske, kulturne, političke, moralne i druge vrijednosti. Kao što čovjek kome je bolešću ugrožen život ima samo jedan problem, a zdrav hiljadu problema, tako su i zajednice kojima je ugrožen identitet i suverenitet koncentrisane samo na jedna problem, i vjeruju „kako ih samo sloga može spasiti“. Da ta vanjska ugroženost nije umišljena, odnosno izmišljena od strane nacionalnih manipulatora problemom Kosova, treba pročitati Solaninog vojno-političkog savjetnika Roberta Kupera, koji u knjizi „Slamanje nacija“ (2003) crno na bijelo objašnjava da međunarodno pravo važi samo za najrazvijenije postmoderne i moderne države, dok su dvostruki standardi, preventivni napadi, prevare, sila i sl. legitimna sredstva kroćenja predmodernih država, odnosno primitivnih naroda.

Valjda ćemo iz tog stanja reaktivnog pretpolitičkog jedinstva izaći tokom tekućeg veka, bilo svedeni na veću ili manju mjeru, bilo naknadno ubrzanom evrointegracijom, bilo promjenom konfiguracije moći na globalnom planu, bilo na neki četvrti način koji je teško predvidjeti. Sigurno je da ćemo tek tada moći da se suočimo sa najnovijom prošlošću, sa vlastitim grijesima, zabludama, promašajima, glupostima, ali i da drugima sa više prava kažemo koliko su se i u čemu sve o nas ogriješili. Na osnovu takvog bolnog svođenja računa sa sobom i sa drugima, moći ćemo da krenemo dalje, da afirmišemo univerzalne, evropske ali i nacionalne i realno ostvarive vrijednosti te da u skladu sa njima usmjerimo sveukupnu društvenu energiju.

Naravno, „dnevni red“ koji predlažemo istorijski se nikada ne odvija sasvim sukcesivno, nego bar dijelom i simultano, pa utoliko i pitanja postavljena u ovoj anketi nisu preuranjena. Naprotiv, treba se već sada pripremati za mučne kompromise koji nas čekaju i na vanjskom i na unutrašnjem planu, a podjednako ne idu od ruke ni našim patriotima ni našim demokratama.



Mihajlo Pantić, književnik

Gledajmo svoja posla

Pitanje je pomalo proročki intonirano. Da bi se na njega dao koliko-toliko prihvatljiv odgovor treba se prvo dogovoriti oko razloga zbog kojih smo se danas našli tu gde jesmo, na repu ili na dnu, svejedno, neka svako odabere reč prema svom nahođenju. Neće biti da su posredi samo te večite „nesrećne istorijske i geostrateške okolnosti” i samo ta toliko puta iskazana „loša politika”. I jedno i drugo više je nego očigledno: uglavnom smo terali po svome, a uvek je ispadalo onako kako drugi, jači, hoće, i najčešće smo to činili stihijno – kada nam je išlo dobro, nismo umeli da se zaustavimo, ali i kada nam je išlo katastrofalno, isto tako, srljali smo u provaliju.

Treći razlog je manje vidljiv, jer nije naročito prijatan: reč je o neskladu predstave koju smo sami o sebi stvorili i onoga što objektivno jesmo. Nismo ni veliki ni moćan narod, a stalno smo ubeđivali i sebe i druge da smo upravo to: veliki i moćni. (Dobro, možda smo slavni, ali se od slave ne živi, zbog nje se uglavnom umire.) To je izazivalo bes zaista velikih i moćnih, a ostali su gledali kako da se snađu, i sada više niko neće s nama, i sada su nam svi drugi krivi. Vreme je, dakle, i tu počinje moj odgovor na vaše pitanje, da što pre uskladimo predstavu o sebi sa samima sobom. Posle će lakše ići, valjda lakše.

Ne mislim da srpsko, niti bilo koje evropsko društvo treba da u XXI veku patentira i afirmiše neke nove, do sada nepostojeće ili neuočene vrednosti. Vrednosti su vrednosti baš zato što su postojane, što su odavno ustanovljene, samo ih valja stalno usvajati, dosezati, potvrđivati, usavršavati. Znam nekoliko njih koje drugde postoje ali se ovde ne kotiraju naročito visoko. Na prvom mestu: odgovornost, lična i javna odgovornost. Uverenje da ono što radimo ne radimo samo za ličnu korist. Jer, kad je drugom dobro, veće su šanse da i nama tako bude. Otuda se izvodi naredna vrednost, čini mi se da smo je prebrzo odbacili, ona se zove: socijalna pravda. Treća se sama nameće: vladavina prava i demokratije, na tu stazu smo tek stupili. Potom: tolerancija i kultura, bez toga nema srećne zajednice. Najzad, ali na prvom mestu: poštovanje sebe.

I, da: gledanje svoga posla. To možda i nije neka vrednost, ali je vrlo efikasan princip. Ako ne verujete, pitajte Fince, Holanđane, Grke, Bugare, Portugalce...


Sonja Liht, sociolog

Solidarnost – najviša vrednost

Srbija mora da bude spremna da ide u susret najvećim izazovima i potrebama XXI veka: ubrzanim klimatskim promenama; očuvanju i uvećanju strateških resursa kao što je voda (uključiv i vode koje protiču kroz Srbiju a za sada se, skoro uopšte, ne koriste) i poljoprivredno zemljište; potrebi za visokoobrazovanom radnom snagom; neophodnosti borbe protiv raznih oblika bezbednosnih pretnji pojedincima i celom društvu. Da bi se suočila sa svim tim Srbija mora, ubrzano, da utvrdi svoju sveopštu strategiju razvoja i osnovne prioritete koji će je, uz ogroman, dobro osmišljen i usmeren napor celog društva, izvući iz položaja siromašne, periferne zemlje na rubu razvijenog sveta. Ovaj put ona ne može proći sama. Srbiji je da bi se razvijala, postala privlačna za investitore, ali i za sopstvene najtalentovanije i najsposobnije građane – koji još uvek maštaju kako da je napuste da bi svoje karijere i živote nastavili u nekom razvijenijem, stabilnijem okruženju – neophodno da bude deo evropskih integracija. Evropska unija je najuspešniji mirovni i ekonomski projekat u svetskoj istoriji. S razvojem njene zajedničke spoljne i bezbednosne politike, potvrđene i novim Lisabonskim sporazumom, ogromne su šanse da postane i najprivlačniji projekt kolektivne bezbednosti (tu mislim, pre svega, na borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije) u svetu. Van te integracije Srbija osuđuje sebe na tavorenje, kao njen aktivni deo ima šanse, bar koliko i svi drugi, da izazove i potrebe XXI veka dočeka spremnija.

Ogroman i dobro osmišljen napor celog društva, svih građana i građanki Srbije, podrazumeva i žrtve. Nakon skoro dve decenije mukotrpnog života, urušavanja i materijalnih i moralnih vrednosti, uverena sam da se društvo može oporaviti samo ukoliko oni koji ga vode, dakle politička i celokupna društvena elita, preuzmu punu odgovornost prvih među jednakima, postave opšte interese iznad parcijalnih i privatnih, grade kako jake, na vladavini prava zasnovane, institucije države, tako i zajedno s autonomnim građanskim društvom nezavisne društvene institucije i snažnu demokratsku javnost koji će kontrolisati državu. Razvoj pretpostavlja ozbiljno uvećanje ukupnog društvenog bogatstva, ali i uzdizanje solidarnosti na pijedestal najviše vrednosti. Bez brige za nemoćne, mlade i stare, bez pomoći bolesnim i slabima, bez mnogo ujednačenijeg razvoja i veće brige za uspostavljanje socijalne kohezije, ne možemo savladati društvenu klimu u kojoj je ”čovek čoveku vuk”. A u teškim i u mnogo čemu neizvesnim vremenima koja dolaze, samo ove vrednosti, samo stvaralaštvo i znanje, ogromno poštovanje prava svakog pojedinca i samopregorno zajedništvo, istinska pažnja prema celokupnom okruženju će imati šanse na uspeh. Bez njih i naša zemlja, ali i cela planeta imaju slabe izglede da „na nogama“ dočekaju sledeći, XXII vek.


Dragan Kapičić, sportista

Evropska Srbija

Neophodno je izvršiti mentalnu transformaciju, prepoznavanja svojih istorijskih - tradicionalno vrednih karakteristika, tražiti racionalna objašnjenja svojih zabluda, kao i vrednih doprinosa užeg i šireg značaja.

Neminovno se postavlja pitanje zrelosti (sposobnosti) srpskog društva za jasnu percepciju sebe u perspektivi civilizacijskog, intelektualnog, kulturološkog i u svakom smislu realnog odnosa prema neminovnim integrativnim procesima. Podela kao usud srpskog društva, potpuna zaslepljenost ličnim u odnosu na opšte u svim društvenim sferama potpomognutim tzv. tranzicijskim interesom, ne daju šansu edukaciji mladih generacija u traženju i predstavljanju sebe kao nove evropske Srbije.

Put evropske Srbije pre svega mora biti radikalno prenet na mlade generacije, čak mnogo izraženije nego drugde.

Srbiji treba istina o prošlosti i sadašnjosti. Dati šansu racionalnoj slobodi (ne anarhiji), takmičiti se sa drugima a ne boriti se protiv, nuditi svoje a koristiti tuđe vrednosti!
Osloboditi stvaralačku energiju mladih, odvajanjem od uticaja politike i crkve. Prevazići sindrom ksenofobične logike delova elite, jednom rečju prekinuti zauvek sa anahronizmima koji nas bez obzira na tradiciju vraćaju unazad.


Predrag Palavestra, književnik

Nova inteligencija

Na početku prošlog stoleća, Srbiju su podigli mladi građanski stalež i zdravo selo kao izvor narodne snage. Tu staru građansku klasu odavno je »pojela plesan«. Srpsko selo je ostarelo i opustelo, a njegovim odumiranjem gase se i poslednji ostaci patrijarhalnog sveta. Moral srpskih domaćina pretvoren je u potrošačku gramzivost, u uskogrud, zavidljiv i samoživ palanački nacionalizam, koji se hrani mržnjom na drugoga. Boljševička »nova klasa« je takođe poražena, dok je današnja radnička klasa bez sigurnosti, opterećena zaostalim samoupravljačkim navikama u surovim kapitalističkim uslovima. U prelaznom vremenu, srpsko društvo ponovo stoji pred svim ranijim iskušenjima, naviknuto na preživljavanje bez većih duhovnih potreba i moralnih kočnica.

Takvo srpsko društvo na početku XXI veka može da pokrene i povuče napred samo jedna nova sila, nova elita prosvećenih građana. Ona je stvarni nosilac civilnih vrednosti društva i nepotkupljivi oslonac demokratske vlasti. Prosvećena elita ne prihvata jevtinu kulturu, prostačku raspuštenost i bahato obaranje društvenih vrednosti. Samo jedan nesebičan, uzdržan, radin, uljudan i uljuđen svet, kritičan u svome nacionalnom identitetu, Srbiju danas može prilagoditi merilima modernog sveta. To je ona kritična masa koja se očekuje. Nova inteligencija, nezainteresovana za vlast i sumnjiva bogatstva, u prvoj narednoj generaciji mogla bi se uspraviti na noge i poći u susret drugima, bez osećanja krivice i inadžijskog nadgornjavanja. Brzom asimilacijom ideja, novih standarda i savremenih tehnologija, prosvećena građanska elita može popraviti kvalitet društvenog života i bez velikih teškoća izmeniti sliku o sebi i svome narodu. Slobodan i prosvećen građanin, siguran u svome društvenom delovanju i sa jasnom kritičkom svešću o sebi i drugima, nije utopija. On je bitan preduslov preporoda, opstanka i napretka, pogotovu ako takva ista građanska svest prevlada i u srpskom okruženju.


Dragoljub Živojinović, istoričar

Između Istoka i Zapada

Na prvom mestu, Srbiji je potreban mir, unutrašnji i spoljašnji. U prvom slučaju, to pretpostavlja dogovor svih onih koji odlučuju o budućnosti zemlje – političke stranke, vlada, privredni krugovi, javno mnjenje, sindikati. U drugom slučaju, to zahteva smirivanje nesporazuma sa pojedinim silama i međunarodnim organizacijama, sređivanje postojećih pitanja sa okolnim zemljama i uspostavljanje obostrano korisne saradnje.

Što se tiče vrednosti koje treba razvijati, čini mi se da treba nastojati da dođe do objedinjavanja u primenljivu celinu različitih političkih, privrednih i duhovnih vrednosti savremenog sveta. Treba uvek imati na umu da je Srbija zemlja između Istoka i Zapada; stoga je takvo objedinjavanje jedini mogući izbor koji otvara izglede za bolju budućnost. U celini, država i društvo treba da nastoje da otklone sve ono što Srbiju danas guši – nejednakosti u stepenu svekolikog razvoja, podsticanje nataliteta, osavremenjivanje sela i zaustavljanje njegovog propadanja, opšte obrazovanje i razvoj kulture. Borba protiv organizovanog kriminala, korupcije, ekološkog propadanja, mora se voditi u punoj saradnji sa odgovarajućim ustanovama u svetu. Jedino opšta mobilizacija svih snaga može da pokrene srpsko društvo iz učmalosti i letargije u kojoj se nalazi već duže vremena i da doprinese ostvarenju novih vrednosti u Srbiji.


Miša Đurković, filozof

Desnica za spas

Istorija dvadesetog veka pokazala je da je najbolji, a često i jedini način za stabilizovanje i uvođenje u red jednog postkriznog društva, sprovođenje klasičnog programa političke desnice. U Srbiji, kao što znamo, ne postoji ozbiljna konzervativna stranka. Da postoji kako bi ukratko izgledao njen program za 21. vek?

Politika identiteta. Desetak miliona pripadnika srpskog naroda i dalje nemaju jasan koncept jedinstvenih vrednosti, simbola i načela iza koga svi mogu da stanu, bez obzira na to gde žive. Osnovno je, dakle, redefinisati srpsku nacionalnu politiku kao politiku zajedničkog kulturnog, prosvetnog i verskog identiteta, u skladu sa normama i pravima koji su danas garantovani svim evropskim narodima. Na tim osnovama, konačno, trebalo bi od regionalno pocepanog naroda napraviti ozbiljnu, jedinstvenu naciju.

Teritorijalno očuvanje Srbije. Vojvodina se polako ali sigurno otvara kao ozbiljan problem. Vojvodina se mora suštinski integrisati u ostatak Srbije tako što će Vojvođani postati nosioci srpske nacionalne obnove. Umesto da neki od njih prave svoje paralelne protoseparatističke institucije, trebalo bi da se neke od najvažnijih državnih institucija premeste u Novi Sad. Za početak, Ustavni sud. Na jednoj od tri glavne funkcije po pravilu mora da bude neko iz Vojvodine. Centralne srbijanske stranke moraju imati snažne, ako ne i ključne odbore u Vojvodini.

Drugi deo istog zadatka jeste konačna regionalizacija. Uslov je stvaranje mogućnosti za podsticanje mobilnosti radne snage. Javna uprava, imovina i kapital se zaista moraju decentralizovati i spustiti na lokalni nivo. Kartelizacija i centralizacija ubijaju Srbiju. Lokalna zajednica mora da vidi ko je za šta odgovoran, ko odlučuje o njenoj sudbini i da istovremeno nauči da ga svakodnevno kontroliše i proziva ako ne štiti njene interese.

Podsticanje privatnog i porodičnog preduzetništva. Danas se u Srbiji veoma malo proizvodi, troše se postojeći resursi, a uvoznički lobi koji vlada Srbijom permanentno uništava svaki pokušaj stvaranja i proizvodnje. Srbija mora da se otvori za istinske investicije, i to kako za stvarni a ne špekulativni kapital sa Zapada, tako i za ruska, kineska, indijska, singapurska i druga ulaganja. Pre svega nam trebaju jaki nezavisni igrači koji imaju interes da ovde nešto proizvode. Uz njih bi se polako razvijao i mali i srednji biznis naših ljudi.

Moralna obnova. Porodični biznis je zahvalan ekonomski, ali istovremeno i moralno. Deca se od malih nogu uče da stvaraju i privređuju, da razvijaju radnu etiku, da štede i ulažu i da poštuju imovinu, što danas nažalost nije slučaj sa mladima. Svaka reforma u Srbiji neće imati dugoročnog smisla bez istinske moralne obnove. Stvaranje i promovisanje sistema vrednosti u kome su rad, porodica, čast, vera, stid, patriotizam, solidarnost i trajnost osnovne kategorije, jeste jedini način da se izvučemo iz rasipništva, moralnog propadanja, permisivizma svake vrste, pa i demografske smrti. U tome mora da dominira snažno insistiranje na oštrim sankcijama. Dakle, osim vraćanja smisla rečima kao što su čast, sramota, poštovanje, nužno je i pooštravanje kaznene politike i pre svega njena nediskriminativna primena na političare i pripadnike elite.

Demografska obnova. Sve prethodno rečeno neće imati smisla ako ovde ne bude imao ko da živi. Srbija svake godine gubi oko 35.000 stanovnika. To nije materijalno koliko moralno pitanje. Pogrešno je misliti da će se sitnim materijalnim podsticajima mladi podstaći da više rađaju. Konzumerizam po pravilu vodi smanjenju nataliteta. Ono što mladog čoveka može da podstakne na stvaranje porodice jesu klasične vrednosti poštovanja života, božje reči, patriotizma i porodice kao najsigurnijeg utočišta i jednog od temelja smisla uopšte.

Da bi se sve ovo realizovalo, potrebna je i nova elita. Pre svega intelektualna, ali i politička. Takva kakva će shvatiti da je stvaranje elitnih srpskih univerziteta suštinsko za odbranu od duhovne kolonizacije i proizvođenja bolonjskih kursadžija. No, to znači i neke nove partije koje će pri podeli resora manje tražiti policiju, a više prosvetu i kulturu.


Danilo N. Basta, filozof

Moć i njena volja

Odgovor na NIN-ovo pitanje pretpostavlja nedvosmislena vrednosna opredeljenja, ali i, što nije lišeno rizika, davanje uputstava, predloga, takoreći recepata. Pošto se za to ne smatram ni doraslim ni pozvanim, ograničiću se na podsećanje, koje se može shvatiti i kao upozorenje, da je pohod evropskog nihilizma, koji smo i mi osetili na svojoj koži, jasno pokazao da su i u današnjem svetu moć i njena volja ono od čega najvećma zavisi sudbina svakog naroda i, posledično, svakog pojedinca. Moć je ne samo mera uticaja nego i uslov golog opstanka. Jedino se ona priznaje i uvažava, jedino je ona zaloga da se bilo ko, pa i naš narod, može održati u surovom svetu pogaženog prava i obesmišljenog morala. Možemo najdublje žaliti što je tako, ali ne možemo poreći da je zaista tako.

Ima li se na umu da je moć – u prvom redu ekonomska, a zatim i svaka druga – ključni činilac sveta u kojem moramo da živimo i treba da opstanemo, onda nije teško zaključiti gde bi valjalo tražiti odgovor na NIN-ovo sasvim umesno pitanje.


Branko Kukić, pisac i izdavač

Upalimo svetlo kulture

Šta da kažem o budućnosti države koja, evo, dva veka nazaduje? Šta da kažem o sudbini države preko koje su prešle sve ludosti modernog doba, od ratova do ideologija i prljavih tehnologija? Šta da kažem o državi koja je neprekidno u sukobu sa samom sobom i celim svetom? Šta da kažem o budućnosti nekoga ko se i rukama i nogama otima za prošlost? Šta da kažem o budućnosti društva koje formiraju i usmeravaju lopovi, demagozi, vaćaroši, prevaranti, lažovi, ludaci, neurastenici, glupaci, lažni vernici i lažni rodoljubi?

Koje svetlo upaliti u ovom mraku? Svetlo rada? Ali ovaj narod nikada nije imao svest o radu u korist društva u kome živi, osim o radu za ličnu korist. Svetlo prijateljstva sa svetom? Ali srpski političari i kada su bili na dobroj strani uspeli su da se posvađaju sa prijateljima, pa su i danas u nesporazumu sa velikim delom sveta. Da upalimo svetlo kulture? To bi nam bilo najpametnije, najpotrebnije i najkorisnije! Ako to svetlo bude i jedva vidljivo, osvetliće nam barem nekakav put, koliko da se ne strovalimo u ambis. A to svetlo kulture mora biti kultura ponašanja, kultura dijaloga, kultura volje i želje, kultura rada, kultura obrazovanja, kultura ishrane, kultura tela... Ako bismo najpre krenuli tim putem, bili bismo u stanju da shvatimo svoj položaj u svetu, da taj položaj učvrstimo, da stanemo na neki novi temelj, budući da su se stari temelji urušili pod teretom naše osionosti, gluposti, lelekanja i priviđenja; bili bismo možda u stanju da se hrabro i odvažno, a ne prepotentno i arogantno, obratimo svetu, ne kao petao nego kao neko ko hoće da čuje, da vidi i da pokaže dobru volju za razgovor i smisao za odgovornost.

Mnoge zemlje koje su živele u mraku ideologija (i svetih i profanih), u unutrašnjim i spoljašnjim sukobima, u mržnji i besu, uspele su upravo ulaganjem u kulturu da osvetle taj mrak i da svetu pokažu svoju stvarnu vrednost. Zar za to nije raniji primer Španija, a današnji Irska? Ulaganje u kulturu po pravilu sa sobom donosi radikalne reforme i promenu svesti, što se odražava na sve oblasti ljudskog delovanja i na preobražaj čitavog društva. U ovome vidim prvi i osnovni korak kao ulog u budućnost Srbije. Sve ostalo je novo vino u starim mešinama, sa pogrešnim ljudima na pravim mestima.


Ljubomir Simović, pesnik i pisac

Pamet i pismenost

Kada je, jedne noći u novembru, iz vršačkog zatvora pobeglo osam zatvorenika, setio sam se one poznate definicije jačine lanca i pomislio: ako je jedan lanac jak onoliko koliko je jaka njegova najslabija karika, onda je naša država jaka (sigurna) onoliko koliko je jak (siguran) vršački zatvor. A onda sam se setio da u Srbiji ima i mnogo slabijih karika nego što je zatvor u Vršcu.
Srbija je danas, bojim se, lanac sastavljen od najslabijih karika. Te karike čak nisu ni povezane u lanac, nego postoje svaka za sebe. Jedna od tih najslabijih karika je, na primer, naša železnica, čiji bi vozovi, koji idu brzinom fantastičnom za 21. vek – četrdeset na sat! – mogli da budu simbol današnje Srbije. Prvi naš problem je što sve shvatamo, i svuda stižemo, sa zakašnjenjem. Ako nekad i krenemo bržim korakom, kao što smo krenuli 5. oktobra, uplašimo se sopstvene brzine, pa počnemo da usporavamo i kočimo. Tako smo, usporavajući i kočeći, tragično zakasnili i na suočavanje sa problemom Kosova. I sada, skupljajući ljuske, pokušavamo da pile koje se izleglo vratimo u jaje.

Drugi naš problem je što izbegavamo da se suočimo sa istinom i realnošću. Dok smo pratili pregovore (?) vladinog pregovaračkog tima sa kosovskim Albancima, nametalo nam se pitanje kolika je stvarna razlika između nezavisnosti, koju traže Albanci, i autonomije, koju im nudi vlada. Da li se vlada u tim pregovorima bori za očuvanje stvarnog suvereniteta Srbije nad Kosovom ili pokazuje spremnost da se zadovolji i samo prividnim suverenitetom nad ovom pokrajinom? Osnova kosovskog problema je u pitanju da li je integracija kosovskih Albanaca u Srbiju moguća i realna. Pitanje te integracije, međutim, niko i ne pominje, možda i zato što je odgovor na njega odavno poznat. Autonomija u interpretaciji naše vlade predviđa dva paralelna, dva neintegrisana, dakle dva u svemu odvojena i nezavisna društva, dve kuće nad kojima se uzdiže neki nepostojeći zajednički krov. U toj interpretaciji se pojmovi autonomija i nezavisnost nalaze u onom odnosu u kome se nalaze reči šija i vrat. To jest u odnosu u kome se ne govori istina.

U pregovorima o statusu Kosova vlada odlučujuću podršku očekuje od Rusije. Što je podrška veća, veća će biti i njena cena, bez obzira na rezultat. Putin je već proglašen za počasnog građanina Raške. Istu počast mu nudi i Gornji Milanovac. Njegove slike izranjaju iznad glava na mitinzima Srba, kao što su juče Klintonove slike dominirale na mitinzima Albanaca. Da li to znači da je Srbija spremna da bude Rusiji ono što su zemlje Varšavskog pakta bile Sovjetskom Savezu? Da li to nagoveštava da ćemo gledati kako se ruski i srpski lideri ljube onako kako su se ljubili Brežnjev i Honeker?

Neki bitni politički faktori budućnost Srbije ne vide u Evropi, nego u približavanju Rusiji, Belorusiji, Ukrajini i nekim još daljim zemljama. Zanemarujemo čak i odnose s najbližim susedima: jedan od premijerovih savetnika je Crnu Goru, s puno diplomatskog takta, nazvao „kvazidržavom“. Gledajući sve to, neizbežno se pitamo ko, i na osnovu čega, formuliše našu politiku. I da li je ta politika put u novu izolaciju. A slušajući kako neki u rešavanje kosovskog problema ponovo vraćaju mogućnost ratne opcije, pitamo se da li je ta politika put u nove sukobe.

Pojava naoružanih vehabija na Ninaji, formiranje neke privatne „garde cara Lazara“ u Kruševcu, skup neonacista u Novom Sadu, sukobi u islamskoj verskoj zajednici u Novom Pazaru (u kojima se prepoznaju otisci prstiju nekih političara i ministara), sprečavanje promocije „Peščanika“ u Aranđelovcu, pokušaj surovog linča na fudbalskoj utakmici na Topčiderskom brdu, i preteće skupine na Trgu Republike, u Beogradu – sve se to logično uklapa u scene i retoriku koji vladaju u našoj Narodnoj skupštini. U istom kadru možemo videti i naše gradove, ulice, parkove, šume, planine, reke i rečne obale, pretvorene u deponije.

Preživeli smo strašnih dvadeset godina, a bojim se da najgore još nije prošlo. Da ono najgore i sami prizivamo. Ako ga se ne oslobodi, Srbija će potonuti pod teretom retrogradnog i anahronog. Da bi izbegla ono najgore, Srbija treba da se suoči i sa sobom i sa realnošću. I treba da prekuje ceo svoj lanac, i da ga tako ojača da i njegova najslabija karika bude dovoljno jaka da izdrži svako opterećenje. To prekivanje neće biti moguće sa političkim strankama koje stranačke interese stavljaju iznad državnih, i sa političarima kojima je borba za vlast važnija od borbe za opstanak i napredak. Ali je moguće sa osvešćenim i prosvećenim narodom.

Nažalost, među onim najslabijim karikama našla se i naša prosveta. Najnovija studija Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, koja donosi rezultate ispitivanja efikasnosti obrazovnih sistema, zaključuje da je naš obrazovni sistem neefikasan, i da đaci iz naših škola izlaze kao neznalice.

To jeste obeshrabrujuće, ali nam bar pokazuje dokle smo stigli i odakle nam valja početi.
Mnogo pre Jovana Raškovića, Sterijini „rodoljupci“, Šerbulić, Smrdić i Žutilov, kazali su da je srpski narod lud narod. Naravno da nije lud. Ali svaki dan, u svakoj prilici, mora da dokazuje da je pametan. Njegova budućnost zavisi od njegove pameti. I od njegove pismenosti.


Svetlana Velmar Janković, pisac

Dati i dobiti

Sklona sam da prisvojim uverenje mnogih istoričara da je XX vek istorijski period koji počinje Prvim svetskim, a završava se, devedesetih godina u Evropi, trećim i četvrtim balkanskim ratom. Ako saberemo sve posledice društvenih i političkih zbivanja u Srbiji u toku tog perioda – zbir je uistinu katastrofalan: na kraju XX veka izgubili smo gotovo sve što smo, teškom mukom, sticali i stekli tokom XIX veka a, silnim žrtvama, i u Prvom svetskom ratu. Ti veliki i ponavljani gubici izazvali su i veliko oticanje društvene energije koju valja prvo obnoviti kako bi se mogla i usmeravati. Energija nade je ona moćna energija koja nas je podigla u XIX stoleću, ali ta energija ne raste u društvenom i duhovnom prostoru u kojem se, kao kod nas, zaboravlja da sebedavanje u radu, kao i svako sebedavanje, vraća snagu u meri većoj od one kojom je troši, da je neophodno dati da bi se imalo šta i dobiti, ako je to baš potrebno, da poštovanje sopstvene ličnosti i sopstvenog mišljenja ne može opstati ako se ne poštuje ličnost i mišljenje onog, tako često nezgodnog, koji je drugi i koji, svojim postojanjem, omogućava i uslovljava naše, da su nauka i kultura najjače oružje malih naroda, a mladi ljudi oni ratnici koji najbolje umeju baš s tim oružjem. Ako zaista hoćemo da obnovimo energije duhovnih vrednosti, moramo prestati da se klanjamo Zlatnom teletu. A to će ići teško, jer nas je Tele, izgleda, omađijalo.


David Albahari, pisac (Kanada)

Okretanje budućnosti

Svako razmišljanje o budućnosti Srbije mora da pođe od potrebe da se već jednom okonča potčinjenost prošlosti. Najlakše je sebe proglasiti žrtvom i jadikovati nad svojom gorkom sudbinom, i onda ubrojati u neprijatelja svakoga ko neće da ti se pridruži u glasnom lelekanju. S druge strane, tačno je da Srbiji nije lako, imajući u vidu pitanje Kosova, unutrašnje političke podele, slabu privredu, inflaciju... Mnoge od tih stvari su takođe posledica razmišljanja i stavova zasnovanih na opsednutošću prošlošću, što potvrđuje potrebu da se napravi radikalan zaokret u javnom, političkom, umetničkom i svakom drugom diskursu, da se budućnost napokon stavi pre prošlosti i da se Srbija oslobodi svih nepotrebnih balasta – duhovnih, materijalnih, pa i, zašto da ne, teritorijalnih. Za to je neophodno da Srbija što pre uđe u jedinstvenu Evropu, kojoj je Srbija podjednako potrebna koliko i ona Srbiji, zahvaljujući izuzetnom geopolitičkom položaju naše zemlje na mapi Evrope. Ukratko, budućnost Srbije je u okretanju budućnosti, u iskazivanju spremnosti da se prihvate zajednički standardi koji doprinose bržem stvaranju otvorenog građanskog društva, i ponajviše u demokratskom potiskivanju onih faktora i segmenata u društvu koji, prerušeni u nacionalne dušebrižnike, zapravo vuku Srbiju u mračan budžak iz kojeg, ako se to desi, nikada više neće izaći.


Jovan Babić, filozof

Potraga za vrednostima

Na pitanje šta treba da budu srpske vrednosti u 21. veku, treba prvo zamisliti vremenski interval od jednog veka. Vek je dugačak: Ko je na kraju 1907. godine mogao da zamisli konture 20. veka?! Te godine je 1903. godina već bila prošla, ali svejedno nije bilo lako zamisliti ni 1912. i 1913, a kamoli 1914, 1918, 1941, 1944. ili 1948. i 1974, a da se o 1991. i 1999. i ne govori. Ko zna koliko će takvih prelomnih tačaka biti u 21. veku, bez obzira na to što se mi radi naše dece nadamo da ih neće biti toliko i da neće biti tako tragično prelomne. Ali pitanje se može postaviti i drugačije: gde bi, i šta bi, sada bila Srbija da je uspela da izbegne neku od ovih tačaka među kojima se dve izdvajaju: 1918. i 1991. Šta bi bilo da je uspela da izbegne (bar) jednu od njih? Da nije stvorena Jugoslavija, možda ne bi bilo svih onih tragedija i poniženja koje je ona u svojoj neumitnoj nestabilnosti proizvodila. Da je Jugoslavija sačuvana sve bi bilo drugačije. (Dve druge zemlje koje su se »ujedinile« po sličnom nacionalnom ključu, Nemačka i Italija, uspele su da se, do sada, održe kroz možda još teža iskušenja.) Ali jedno može da se kaže: da nije stvorena Jugoslavija, Srbija sada ne bi bila na početku ponovnog traženja same sebe. I to je jedna vrednost koja će svakako obeležiti vreme pred nama, možda i ceo vek: potraga za skupom vrednosti i, još više, vrednosnih kriterijuma koji treba da daju osnovu smisla našeg zajedničkog života i artikulaciju nacionalnog identiteta.

Drugi vrednosni plan sa kojim će se Srbija suočiti jesu vrednosti sveta – uspeh, napredak, dobar život. Ovaj plan je u veoma snažnoj vezi sa onim prvim planom: bez adekvatnog kriterijuma uspeha i adekvatnog priznanja njegovog socijalnog statusa, Srbija neće moći postati deo sveta, a može se i toliko zaglibiti da se potpuno izgubi. Naciju je zahvatila neobična poplava histerične pakosti i sitničavosti, pored odranije prisutnih osobina - lenjosti, zavidljivosti, malodušnosti, odlaganja i odustajanja. Uspeh je kao poštovanje – nije moguće istinski i komotno radovati se sopstvenom uspehu ako se takođe ne radujemo i tuđem uspehu, a toga je danas kod nas premalo. Ako Srbi, i kao pojedinci a ne samo kao nacija, ne počnu da se iskreno raduju svom i tuđem uspehu, neće moći da poštuju ni sebe ni druge, i njihov nacionalni identitet će biti iznutra ugrožen. Ako cilj treba da se svede na jednu opštu stavku, onda je to ova: uspeh treba da dobije pozitivan socijalni status, a da se odreknemo pakosti i oholosti.



(Anketu vodio Dragan Mojović)

Izvor - NIN br. 2974 od 27.12.2007

VARLJIVE SVETLOSTI OBEĆANE ZEMLJE

Kao što alternativu svojevremeno nisu imali drug Tito, besklasni raj, rat i mir, zločin i kazna, tako danas alternativu nemaju anglosaksonski prostački liberalkapitalizam, EU i NATO. Čak su i komesarske palice ostale u istim rukama ili istim familijama. Svaki pokušaj da se izlože argumenti za neke druge mogućnosti i puteve Sistem sprečava, marginalizuje ili diskvalifikuje. Tako, izostaje ma kakva kompetentnija i šira rasprava o dalekosežnim pitanjima za narod i državu, kao što je (ne)učlanjenje u EU. Okupivši veliki broj prvorazrednih autora, Filozofski fakultet u Srpskom Sarajevu je knjigom „Jedinstvo pravoslavnih Slovena” napravio veliku pukotinu u tom horskom jednoumlju (koje se odavno graniči sa maloumljem). „NACIJA” će u ovom i narednim brojevima objaviti odabrane radove iz tog zbornika, počev od autorskog rada njegovog priređivača i urednika

Piše: prof. dr Zoran Milošević

Dominacija evroideologije u pravoslavnim državama, izuzev Rusije i donekle Belorusije, očigledna je. Političke stranke koje zagovaraju evrointegracije (pod kojima se podrazumeva i ulazak u agresivno-fašistički NATO savez) brojne su, dobro osmišljene, mada stereotipne, i, što je posebno važno, dobro plaćene. Oni koji ne zagovaraju evroideologiju su, istovremeno, omalovažavani i izloženi strahovitom pritisku, a najčešće se imenuju „nedemokratama”, nehumanistima, protivnicima ljudskih prava i sloboda, itd.¹ Ako se u takve stranke u Srbiji svrstavaju Srpska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije i još neke manje, onda se u toj „demokratskoj” Evropi isto događa i sa političkim pokretom evroskeptika koji je potpuno demokratski, ali kritički usmeren prema Evropskoj uniji. Ova politička opcija je nastala početkom 1990-ih godina kao društvena grupa koja je zapažala neke mane evropskih integracija i o tome javno govorila, a sada je to i zvanično politički pokret sa jasnim političkim programom. Evroskeptici nisu homogena politička i društvena grupa. Njih čine kako rimokatolici, uključujući i kardinale, tako i komunisti, socijalisti, socijaldemokrati, ekološke grupe, nacionalisti itd. Sociolozi skloni evrointegracijama svrstavaju ih u nacionaliste, što nije potpuno ispravna klasifikacija.
Broj pristalica evroskeptika iz dana u dan raste, a bio bi i daleko veći da imaju normalan pristup medijima. Naravno, ograničavanje pristupa medijima je realnost koja nikako ne ide u glavu onima što idealizuju demokratiju u Evropskoj uniji (EU).

Program evroskeptika sadrži dva pristupa EU. Prvi traži da Unija ne bude građanska, već nacionalna država (Evropa nacija), drugi se zalaže za nacionalni suverenitet, dakle potpuno odustajanje od evropskih integracija.

Pored toga, evroskeptici su i protiv ulaska novih država u EU. Po njima, ulazak u EU je opasan zbog:

• Uništavanja nacionalnog suvereniteta, kao i duhovnog i kulturnog identiteta države koja stupa u EU.

• Stupanje u EU novih država obavezno donosi krajnje negativne posledice za ekonomiju i ekonomsku nezavisnost nove države članice.

• „Širenje EU na Istok” inicirano je uglavnom od strane Nemačke i predstavlja savremenu varijantu stare nemačke antislovenske politike „Drang nah Osten”.

• EU ne može izdržati broj od 27 država-članica koje su izrazito različite u ekonomskom, socijalnom i posebno kulturno-civilizacijskom smislu, i pretvoriće se u krajnje neefikasnu organizaciju.²

STEREOTIPI O EU KAO OBEĆANOJ ZEMLJI

Evroskepticima u EU ne dozvoljavaju da nastupaju na vodećim televizijama, slušanim radijima i u čitanim novinama, čime se ograničavaju u propagiranju svojih ideja i ciljeva. Ovaj naoko malo važan detalj otkriva, zapravo, šta se valja iza brega ove (medijske) podvale. Naime, ako se analiziraju iskustva onih država koje su (prevarom) namamljene u EU, dolazimo do zanimljivih saznanja. Na primer:

• Javno mnjenje zemlje kandidata medijski se krajnje jednostrano obrađuje, tj. da uvek glasa za ulazak u EU, a nikad suprotno, ili za neku treću ideju;

• EU daje novac državi-kandidatu da plati medijsku kampanju za ulazak u EU kojom se isključivo propagiraju prednosti članstva u EU, ali ne i nedostaci. Ovo na izvanredan način govori kome više odgovara „proširenje”, zemlji kandidatu ili EU;

• EU državi-kandidatu daje novac za organizaciju različitih manifestacija i priredbi koje propagiraju istu ideju i vrednosti kao i mediji;

• EU dodeljuje (putem donacija i sl.) velike sume novca onim društvenim subjektima koji očekuju od članstva u EU komercijalnu korist (u cilju potvrđivanja tih očekivanja);

• Preduzećima se dodeljuju donacije da preko „evromuzike” priređuju zabave, priredbe i slično, u cilju reklamiranja EU, ali i sebe;

• Dodeljuje se poseban novac raznim ustanovama, školama, udruženjima umetnika, pisaca i sl., ali samo pod uslovom da oni, za uzvrat, raspisuju konkurse na temu EU (ili na drugi način propagiraju ulazak svoje države u EU), a pobednicima na tim konkursima, priredbama i sl. dodeljuju se velike nagrade i pokloni, čime se dodatno stvara euforija oko ulaska u EU;³

• Značajan broj novoprimljenih država obraća se nacionalnim ustavnim sudovima tužbama da proces pridruživanja EU nije tekao po Ustavu. Kao razlozi se navode nepravedna podela novca za kampanju, odnosno to što se novac deli samo onima koji su „za” ulazak u EU, a ne i onima koji su „protiv”.⁴

Možemo, dakle, zapaziti da u propagiranju ulaska pojedinih država u EU postoje očigledne greške, odnosno izbegavanje racionalne rasprave sa evrooptimistima i evroskepticima kroz unošenje emocionalnog faktora (na primer, ko nije za EU, taj je protiv svoje države).⁵ Nabrojaćemo ovde samo nekoliko iz mnoštva tih zastranjivanja koja daju potpuno krivu sliku, odnosno stereotip da je EU obećana zemlja. To su:

• Kritičare ulaska svoje države u EU niko ne plaća i ne pomaže, naprotiv, mnogo im se odmaže kroz različita onemogućavanja i diskvalifikacije,

• Diskusija o alternativama Evropskoj uniji uopšte nema, a odsustvuje i kritički pogled na stanje u EU, kao i na perspektive ove naddržave,

• Nema iznošenja jasne vizije o budućnosti EU, odnosno da li će to biti federacija, konfederacija ili građanska država u kojoj nacionalno više nema šta da traži i gde vlada jedan jezik, jedna valuta, jedna vojska, itd.

• Odsustvo mehanizma izlaska iz EU, a po predlogu novog Ustava Unije ovaj mehanizam se toliko komplikuje da faktički i nije moguće izaći, što potvrđuje izrečene sumnje da se radi o jednoj totalitarnoj naddržavi okultne kulture,

• Očigledna fragmentarnost informacije o EU i stereotipi o životu u EU, kao i preuveličavanje entuzijazma za ulazak,

• Nametanje engleskog jezika kao sredstva komunikacije, obrazovanja, poslovanja i sl.

• Opšta unifikacija, bez uvažavanja lokalnih specifičnosti,

• Sličnost organizacije političkog sistema i života sa komunističkim u SSSR-u. Naime, Poljaci, Estonci, Litvanci, Česi, Slovaci itd. smatraju da je EU slična „ideji komunizma”, da dolazak evrokomesara podseća na dolaske komunističkih instruktora iz Moskve, a obećanja o boljem životu veoma se brzo pretvore u surovu stvarnost oličenu u poskupljenjima, besposlici, propadanju preduzeća, poljoprivrede i seljaka,

• Direktivnost u radu podseća na iskustva sa Komunističkom partijom SSSR-a. Na primer, Brisel naređuje zatvaranje nuklearne elektrane i primorava državu da uvozi struju, iako pravog razloga za to zatvaranje nema. Evroskeptici ovu nedemokratsku praksu u EU nazivaju „faks demokratijom”,

• Država-kandidat mora da prihvati 22.000 zakona EU koje je doneo Brisel, a u čijoj izradi nisu učestvovale nove članice, što znači da nema uvažavanja nikakvih lokalnih posebnosti,

• Male države, faktički, nemaju pravo glasa u EU (na primer, Nemačka ima 99 poslanika, a Litvanija 9),⁶

• Mehanizam prenosa evro-direktiva („faks demokratija”) dovodi do apsurda. Zakoni koji odgovaraju, na primer, Grčkoj, ne odgovaraju Poljskoj i obratno.⁷

SUMNJIVE MATERIJALNE KORISTI OD EU

Kada se neka država „vrbuje” da uđe u EU, obećava joj se 20 odsto od nacionalnog dohotka EU, ali ta cifra je ista od početka, kada je Unija imala pet članica, pa deset i sada sa preko 20. Tako, dobijeni novac ne samo da nije isti za na primer šestu u dvadesetu članicu, nego se ispostavlja sasvim obrnuta stvarnost — da država kandidat daje novac EU! Na primer, Litvanija je po ulasku u EU bila u obavezi da kupi robe u vrednosti od 3,6 miliona lita, a dobila je pomoć od 2,8 miliona lita, znači 0,8 miliona lita (1 lit=0,7 evra) dala je Evropskoj uniji.⁸

Ulazak u EU znači povećanu korupciju. Prvo se, naravno, korumpiraju politički predstavnici države-članice u Evropskom parlamentu. Na primer, plata evro-poslanika je 3.000 evra, plus 17.000 evra za plaćanje ličnih pomoćnika, savetnika i usluga. Svaka zemlja ima od 50 do 100 predstavnika (neke i manje), te je lako zaključiti da u onim državama gde su prosečne plate oko 250 evra poslanici neće predstavljati svoje sunarodnike, nego interese EU, odnosno velikih korporacija i oligarha Evrope. Pored toga, važno je napomenuti, sva istraživanja pokazuju da stupanjem jedne države u EU drastično poraste kriminal (krađe, ubistva, pljačke, prostitucija, pedofilija, silovanja, trgovina belim robljem, maloletnička delikvencija, trgovina ljudskim organima...).

Ulazak u EU praćen je i povećanjem cena (uglavnom za dva puta). Naime, cene u pribaltičkim državama, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, itd., bile su samo 52 posto od evropskih. Drugim rečima, ako je neki proizvod u EU koštao 100 evra, u Estoniji je koštao 52 evra. Istovremeno, evropski činovnici pred referendum o stupanju u EU obično „mantraju” sledeću uspavanku: „Cene neće rasti, a ako i budu, onda će prvo porasti plate i penzije, pa tek onda cene!” Dabome, uvek su slagali.

Poseban problem su poljoprivreda i seljaci koji su, u svakoj novoprimljenoj državi, praktično uništeni. Naime, EU ima sistem subvencija vlastite poljoprivrede koji je veći oko šest i po puta od svih poznatih u svetu, a tako nešto ne mogu da postignu druge države. To znači potpuno uništavanje poljoprivrede i sela svugde van polja subvencionisanja.
U Finskoj po stupanju u EU više od 5.000 seljaka je bankrotiralo. Da bi preživeli, morali su da rade kao sluge, nekvalifikovani radnici i slično. Ipak, čak ni tako nisu mogli da prežive, pa su noću obrađivali svoje farme. U medijima su ih nazvali „farmeri mesečeve svetlosti”, a stručnjaci podsećaju da je ovakva situacija bila pre 700 godina kod nekih država koje su bile okupirane od Nemaca.

Irska je po prijemu u EU doživela strahovitu krizu, kakvu nije imala u svojoj istoriji. Bukvalno svi Irci koji su imali završen fakultet otišli su trbuhom za kruhom.

Jedno od brojnih pitanja koja se skrivaju od javnosti jeste tzv. dužnička kriza. Naime, sve novoprimljene države u EU morale su da se zaduže kod određenih banaka, a to je rađeno preko korumpiranja lokalnih političara. Ovo dovodi do smešnih situacija da, na primer, malena Slovenija sa nepuna dva miliona stanovnika duguje 20 milijardi evra (Politika, 24. avgust 2006; vidi faksimil), a bivša SFR Jugoslavija, sa 22 miliona stanovnika, dugovala je „samo” 22 milijarde dolara. Istim stazama ide i Poljska koja se prezadužila, zatim Bugarska, Rumunija, Srbija, itd. itd. Ko će ovu omču skinuti sa vrata srednjoevropskih i balkanskih država?

Interesantno je da domaći političari, uz pomoć činovnika iz EU, serviraju priču da ulazak u ovu naddržavnu tvorevinu znači ekonomski prosperitet! Ovo je apsolutno netačno. Naime, EU zemlji kandidatu nudi „povećanu stabilnost i ubrzan institucionalni razvoj”.⁹ Prevedeno na običan jezik, to znači samo da ona zemlja koja uđe u EU neće, poput bivše Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, biti teritorijalno razorena i podeljena, odnosno pridodata nekoj susednoj državi.

Ovo otkriva da je ključno pitanje — pitanje teritorijalne celovitosti zemlje, odnosno njene bezbednosti. Upravo ovo zaslužuje propitivanje ko može, dakle, Srbiji, garantovati bezbednost, odnosno teritorijalnu celovitost — EU ili Rusija, odnosno Savez pravoslavnih Slovena? Mi smo duboko uvereni da je bezbednosni faktor moguće poboljšati savezništvom sa Rusijom, Belorusijom, Ukrajinom, Bugarskom, Makedonijom, Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom, a ne ulaskom u Evropsku uniju. Naravno, treba dodati i da ekonomski prosperitet, kako vidimo, Srbija neće ostvariti ulaskom u EU, nego savezništvom sa pravoslavnim Slovenima.

RAST NEPOPULARNOSTI EU

Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, EU postaje sve nepopularnija naddržavna tvorevina. Spominju se različiti mogući razlozi i argumenti, ali je, svakako, jedan od važnijih to što se ljudi u njoj osećaju ugnjetavanim, eksploatisanim, nepoštovanim i depersonalizovanim.¹⁰

Prema istraživanjima samo 48 posto ispitanika iz EU smatra članstvo u ovoj naddržavnoj tvorevini poželjnim, a u novim članicama EU podržava ih samo 43 odsto stanovnika. Dakle, kako bi naš narod rekao: „Od kajanja goreg posla nema!”

Istovremeno, u svim državama članicama raste popularnost političkih partija koje nose predznak „evroskeptika”. Poljska „Samozaštita” dostigla je popularnost od 30 posto biračkog tela, u Danskoj tek 15 procenata, ali u Švedskoj je to već blizu 50 posto, itd. Najveći pesimisti, kada je u pitanju EU, jesu Mađari i Litvanci (42 odsto), zatim Maltežani (40 odsto), Austrijanci (37 odsto) i Englezi (36 odsto). Takođe, brojni su i oni koji smatraju da EU nije donela ništa pozitivno: u Švedskoj tako misli 50 odsto ispitanika, Kipru (49 odsto), Austriji (46 odsto), Nemačkoj (43 odsto), Francuskoj (43 odsto), Engleskoj (42%), Litvaniji (32%)...¹¹

Pored toga, mnogi evroskeptici upozoravaju da ulaskom u EU narodi gube svoju državu, odnosno nezavisnost i suverenost, a dovode sebe u stanje potčinjenosti zakonima EU i Briselu, protiv čega se faktički, usled depersonalizacije, kontrole medija i udaljenosti Brisela, nije moguće efikasno boriti.

Od kada su 2007. u ovu naddržavu stupile Rumunija i Bugarska, EU ima 22 države članice i njeno dalje proširenje bez novog Ustava nije moguće. Istovremeno, prednacrtom Ustava predviđeno je da se onemogući izlazak iz EU.

*******

NAPOMENE

¹ Vidi: Zoran Milošević, Modernizacija i nacionalizam, Zaslon, Šabac, 2006.

² Sergeй Fomin, Ot „evroэйforii” k „evroskepsisu”,

http://www.zaistinu.ru/old/ukraine/church/evroskepsis.shtml

³ Kada krene referendumska kampanja za ulazak neke države u EU, to se radi po već oprobanom obrascu. Na primer, deo sredstava se od strane EU izdvaja za reklamu i „informativne članke” u sredstvima masovne komunikacije kojima se zapravo kupuje stav novinara da priča, piše ili prikazuje onako kako žele naručioci iz EU. Deo sredstava se izdvaja za različite predstave, kao što je „Dan Evrope”, za potpisivanje dogovora o stupanju u EU..., deo sredstava odlazi za projekte nevladinih organizacija koje propagiraju ulazak u EU, deo sredstava se izdvaja za stalna i višestruka sociološka ispitivanja javnog mnjenja kako bi se permanentno imao uvid u „stanje svesti građana”, odnosno, da bi se moglo reagovati u smeru prihvatanja EU. Deo sredstava se izdvaja za vožnju „evroautobusa” po državi, itd. Istovremeno, ni jedan jedini evro iz kase EU se ne izdvoji za evroskeptike ili druge koji razvijaju alternativu EU.

⁴ Českie evroskeptiki obratilisь v sud, http://www.ilovecz.ru/index.php?idoflevel=812...

⁵ Pored velikog novca i medijske podrške zagovornicima evrointegracija u praksi se dozvoljava i očigledno kršenje referendumskog zakona, ako je u korist EU. Na primer, po pravilu se Zakonom o referendumu zabranjuje „propaganda” tokom predreferendumske ćutnje, ali ako se to nazove „informacija o EU” onda ona može da se objavljuje i u toku glasanja.

⁶ Najveći uticaj u Evropskom parlamentu imaju Nemačka sa 99 poslanika, zatim Francuska, Velika Britanija i Italija sa po 87 poslanika, Španija sa 64, Poljska sa 54, Holandija sa 27, Grčka sa 24..., a male države poput Malte, Kipra, Estonije, Slovenije i Litvanije imaju od 5 do 9 poslanika.

Vidi: http://www.cirp.ru/publikation/klitsounova/new%20parliament.htm

⁷ Vidi: Referendum o vstuplenii Litvы v ES: podkup SMI i argumentы litovskih evroskeptikov, http://www.regnum.ru/allnews/112320.html

⁸ Elena Konivec, Latviя pod klobukom ES, http://www.rosbalt.ru/print/263277.html

⁹ Vladimir Gligorov u intervjuu „Politici”, Svetlana Vasović-Mekina, Javnost progutala laži, Politika, 24. septembar 2006, str. 9.

¹⁰ Vladimir Gligorov, takođe u spomenutom intervjuu „Politici”, kaže da kriza u EU nije prevaziđena. „Pre će biti da se produbljuje”. Svetlana Vasović-Mekina, Javnost progutala laži, Politika, 24. septembar 2006, str. 9.

¹¹ http://www. rus.delfi.lv/news/daily/latvia/ article.php?id=12214375

Izvor - Nacija online

NAPADAČKE STRATEGIJE ODBRANE I ANATOMIJA MEDIJSKOG RATA (2)

MIRIS PRAHA I PETROLA

U ime svetske supremacije može se opravdati bilo kakva akcija i pretvoriti u pozitivnu činjenicu. Međunarodne sfere moći pretvaraju zločin u strategiju. Marketinške agencije pakuju smirujuća objašnjenja. To nije više problem etike, nego leksike. Bilo koji narod bi mogao, od danas do sutra, da promeni ime od prijatelja u neprijatelja i da pretrpi ono što se desilo u Iraku, na Balkanu i u Avganistanu

Piše: Džin Toski Maracani Viskonti*

Prevod sa italijanskog: Dragan Mraović

(Nastavak ogleda.)

***

Pozabavimo se i zarobljeničkim logorima oko Banjaluke.

„Njujork Tajms” od 22. avgusta 1992. je napisao:

„Obaveštajne službe SAD su udvostručile napore, ali nisu našle nikakve dokaze o sistematskim masakrima nad hrvatskim i muslimanskim zarobljenicima u srpskim logorima.”¹⁶

Taj članak je izašao neposredno pošto je u Trnopolju jedna ekipa engleske televizije snimila nekoliko muslimana iza bodljikave žice, pomoću čega je isfabrikovana vest o novim koncentracionim logorima.

Slika muslimana koji je bio kost i koža obišla je svet i podignuta na nivo simbola, kako bi se predstavilo postojanje novih nacista na kraju veka i njihovih konc-logora. U stvari, bio je to izbeglički logor u kojem su se ljudi slobodno kretali. Ekipa britanske televizije ITN stala je u ograđeni prostor za alat i snimala kroz bodljikavu žicu stvarajući utisak da su ljudi zarobljenici. Tomas Dajčman, nemački novinar, otišao je na lice mesta i otkrio da ono nikada nije bilo ograđivano, a od svedoka je saznao kako je snimana pomenuta scena. Njegove članke su objavili austrijski dnevnik „Der Standard” i švajcarski nedeljnik „Die Wektwoche”, 10. januara 1997. Objavljivanje je izazvalo buru protesta i polemika, do te mere da je direktor švajcarskog nedeljnika Hanspetar Born napustio redakciju 1998. godine. Nemački mesečnik „Novo” je objavio članak 15. januara 1997. i odmah je morao da organizuje konferenciju za štampu da bi opovrgao optužbe za manipulisanje vestima. Mnogo buke je izazvalo objavljivanje teksta od strane holandskog nedeljnika „De Groeweahsterdammer”, 22. januara 1997. Britanski mesečnik „LM” („Living Marxism”) tužen je od strane TV ITN i doživeo je suđenje. Peni Maršal, autorka emisije, pravdala je svoj postupak tvrdeći da je mislila da je reč o koncentracionim logorima, a ne o logorima za istrebljivanje. Alan Litl iz Radio BBC-ija smatra da je njena najveća briga trebalo da bude da se logor ne opiše kao koncentracioni, jer ljudi tu nisu bili zatvoreni, pogotovu ne neograničeno, i ne da bi bili ubijeni.¹⁷

Uprkos dokazima odbrane, sud je odbio da uvrsti u dokazne predmete jednu video kasetu, snimljenu dok je engleska ekipa snimala, na kojoj se jasno vidi da je televizijska kamera bila unutar prostora ograđenog bodljikavom žicom. Štaviše, osuđuje časopis da plati ogromnu kaznu. „LM” je na taj način primoran da obustavi dalje izlaženje i objavi bankrotstvo.

UŽAS ISPIRANJA MOZGOVA

U januaru 1993. godine, organizacija „Lekari bez granica”, uz podršku svog osnivača Bernara Kušnera, u to vreme francuskog ministra zdravlja, kasnije direktora UNMIK-a na Kosovu, planirala je medijsku kampanju (plakati, radio džinglovi i televizijski nastupi) s budžetom od milion i po franaka, uz saradnju agencije „Saachi & Saachi”. Veliki panoi koji su prekrili Pariz prikazivali su upravo sliku mršavog čoveka s onu stranu bodljikave žice, a u jednom uglu stražaru u nacističkom logoru sa natpisom: „Zar vas zarobljenički logor, u kome se vrše etnička čišćenja, ne podseća na nešto?” Na drugom plakatu je bila slika Hitlera, pored koga je bio Milošević. Upoređenje je bilo jednostavno i efikasno.

Antisrpsko delovanje je predviđalo i televizijske intervencije. Na TF2 — na kojoj je istaknuti novinar Kušnerova žena Kristina Ohran — tokom večernjih panel-diskusija, posle prijatnog ćaskanja sa poznatim ličnostima, neizostavno je postavljano pitanje šta gosti misle o srpskim koncentracionim logorima i silovanjima u Bosni. Očekivani odgovori su ostavljali veliki utisak na javnost, jer kako bi inače bilo moguće ne složiti se sa nekom slavnom ličnošću?

Kampanja je ostvarena pre početka konferencije u Ženevi tog istog meseca.

Nikome nije palo na um da ekipa novinara koja je „otkrila” čuvene logore nije imala teškoće od strane srpskih vlasti da dobije dozvolu za obilazak, dok istovremeno nijedan reporter nije mogao da vidi i snimi hrvatske i muslimanske logore, kao što je bio ozloglašeni logor u Lori (bivša kasarna savezne vojske u Splitu), logor u Tarčinu i druge logore oko Sarajeva, ili onaj divljački logor u Čapljini, u Hercegovini, gde su Hrvati držali muslimane.

Ispiranje mozgova je uspelo da ulije takav užas javnog mnenja u odnosu na Srbe da je stvoren problem: Srbi koji su već godinama imali boravište u evropskim zemljama osećali su se nelagodno, na njih je gledano loše, kao da imaju lepru.

STVARNOST OKRENUTA TUMBE

Bernar Anri Levi — „novi filozof” koji je stao na stranu bosanskih muslimana, autor jednog propagandnog dokumentarnog filma o Sarajevu — predvodio je, bez prepreka, napad na Jugoslovenski kulturni centar u Parizu, sa grupom svojih sledbenika, među kojima je bila i glumica Marina Vladi, gošća „talk-show” na TF2, januara 1993. godine. Suprotstavila mu se, sama, direktor Centra Neda Gluščević; policija koja je štitila zgradu je bila prividno nezainteresovana.

I u drugim evropskim zemljama je medijska manipulacija o jugoslovenskoj krizi postizala pun uspeh. Bilo kakva svirepost je odmah pripisivana Srbima. Veštački stvorena priča je prodrla duboko u svest čak i mnogih intelektualaca ili profesionalaca u poslu. Italijanski nedeljnik „Espreso”, u svom završnom broju na kraju godine, kad objavljuje najznačajnije fotografije nastale tokom godine na izmaku, prikazivao je jednu fotografiju koju je, nešto ranije, objavio „Il Korijere dela Sera”. Video se nasmejani mudžahedin, u klasičnoj beloj orijentalnoj odori, kako drži za kosu odsečenu glavu čoveka. Glava je pripadala Srbinu Blagoju Blagojeviću.¹⁸ Potpis slike iz „Il Korijere dela Sera” je korektno objašnjavao da je reč o muslimanskom dobrovoljcu koji drži odsečenu glavu Srbina, ali je nedeljnik „Espreso” napisao potpuno suprotnu stvar, iako je bilo očigledno, prema licu i odeći gerilca, da on nije mogao da bude Srbin. Na isti način su mnoge slike objavila druga sredstva informisanja, iskrivljujući stvarnost u korist muslimana. To je bio uspeh za agencija za komunikaciju koje su angažovane u sukobu!

Međutim, krajem 1995. godine, nešto je počelo da se menja.

Nova bomba je eksplodirala na pijaci Markale, u Sarajevu, 28. avgusta 1995. Usledio je već viđeni scenario. Ali, situacija je bila nejasna Butrosu Butrosu Galiju, generalnom sekretaru UN, pa je tražio dodatna razjašnjenja.

Tokom jedne rasprave na „France-Inter” „novi filozof”, Bernar Anri Levi nazvao je Butrosa Galija kriminalcem, zbog njegovog „oklevanja” da bombarduje srpske položaje.

„NIKADA VIŠE NE LAGATI O BOSNI”

Žan Danijel, ugledni direktor „Nouvel Observateur-a”, intelektualac naklonjen u sukobu muslimanskom etnosu, objavio je uvodnik pod naslovom „Ne lagati nikada više o Bosni”. Žan Danijel je napisao u svom članku:

„(...) Bio sam ubeđen (priznajem da sam želeo da to budem) da su Srbi ubice. Ta greška je poticala iz Karadžićevog i Mladićevog ponašanja. Potvrda će doći kasnije. Ali, zar nije trebalo izvršiti proveru? Zato što je tražio vreme da to učini, Butros Gali je nazvan ratnim zločincem. Baš sam to čuo u utorak ujutru na „France-Inter”. Iako je Bernar Anri Levi bio izvrstan najvećim delom vremena, generalni sekretar UN je imao veoma olakšavajuće okolnosti. Sećam se prvog atentata na glavnoj pijaci, onog što je izazvao prva NATO bombardovanja. Danas moram ovo da kažem. Eduard Baladur, Fransoa Leotar, Alen Žipe i dva vrlo ‘odgovorna’ generala, kojima neću da otkrijem imena, rekli su mi da su uvereni da su mnoge Francuze, vojnike UN, ubijene ili ranjene u Bosni, ubili snajperisti bosanskih muslimana. I granata iz haubice ispaljena na glavnu pijacu bila je bosanska! Nije valjda da su napravili masakr u svojim redovima! — pitao sam užasnut. — Da — odgovorio mi je ministar, bez oklevanja — ali su naterali NATO da prestane da okleva. Baladur i Alen Žipe su mislili da je Izetbegović bio ‘provokator’ u toj prilici. Miteran je otišao još dalje, dao je za pravo provokaciji bosanskog predsednika. Uostalom, niko nije sumnjao da kiša granata, što je tokom dve godine padala na Sarajevo, nije srpska. Kako su mogli Bosanci da ne pokušaju da internacionalizuju sukob, ako im je to preporučivano sa svih strana?”

Žan Danijel, koji zaslužuje divljenje što je izneo takve istine na račun onih koje je podržavao, pokazuje istovremeno koliko je isfabrikovana slika bila duboko usađena u svest javnosti.

AMERIČKI PREDRATNI DEKRET SMRTI

U oktobru 1995. godine izašla je u Njujorku knjiga „Bosnia Tragedy”¹⁹ Sare Flaunders, člana International Action Centre koji je 1991. osnovao bivši ministar pravde SAD Remzi Klark.

Još od prvih stranica počinje da se popunjava mozaik u kome su ranije falili glavni kamenčići. Razjašnjeni su stavovi i odgovornost Nemačke, Austrije i Vatikana. Shvataju se slabost i zavisnost Evrope.

Na prvim stranicama knjige „Bosnia Tragedy” čita se:

„U godini koja je prethodila raspadu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, 5. novembra 1990, Kongres Sjedinjenih Država je odobrio zakon 101-513 o izdvajanju za inostrane operacije u 1991. godini. Bio je to dekret smrti. (...) Jedan deo zakona 101-513 je predviđao da iznenada i bez prethodnog upozorenja sva pomoć, trgovina ili bilo koji zajam Sjedinjenih Država Jugoslaviji mogu biti blokirani u roku od šest meseci. Naređivao je odvojene izbore u šest republika koje su činile Jugoslaviju, zahtevajući da oni podležu odobrenju Stejt departmenta u vezi sa izbornim procedurama i rezultatima, pre nego što se nastavi pomoć odvojenim republikama. Osim toga, zakon je tražio da personal SAD bude angažovan u svim finansijskim institucijama, kao što su Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, da bi se ojačala ova politika zatvaranja kredita i pozajmica. Postojala je i završna odredba. Samo one snage koje Departman Sjedinjenih Država bude definisao kao ‘demokratske’ imaće pristup fondovima. To je značilo da će novac priticati svim malim nacionalističkim partijama u regionu koji je finansijski pridavljen i doveden u iznenadnu krizu zbog presecanja pristupa tim fondovima. Rezultat je bio očekivan. Razoran. (...) Zakon je doveo Saveznu vladu u krizu, ona nije bila u stanju da plati ogromne kamate na inostrane dugove, niti da organizuje nabavku sirovina za industriju. Poverenje je doživelo kolaps i optužbe su stizale sa svih strana.

U to doba nije bilo građanskog rata. SAD nisu imale javni spor sa Jugoslavijom. (...) Svetska pažnja je bila usmerena na međunarodnu koaliciju koju je Buš organizovao da bi uništio Irak (...).

Šta je stajalo iza uništavajućeg zakona usmerenog na Jugoslaviju, kada su i sami američki političari predviđali da će iznenadne teškoće dovesti do građanskog rata? Kolapsom Sovjetskog Saveza, veliki angažman SAD je bio usmeren na to da se krene u agresivni pohod prekrajanja Evrope. Jugoslavija nije više bila potrebna kao tampon zona između NATO i Varšavskog pakta. Ujedinjena i jaka Evropa je bila nepoželjna. Vašingtonski političari su i jedno i drugo smatrali ostacima hladnog rata (...). Zakon iz 1990. godine za inostrane operacije predviđao je i razne mere davljenja raznih nacija kojima je dodeljena neprijateljska uloga, kao što su Angola, Kambodža, Kuba, Iran, Irak, Libija, Koreja i Vijetnam... A kada su SAD počele tako odlučnu akciju protiv Jugoslavije, 1990. godine, evropske sile su se teško uzdržavale od učešća u rasturanju države na svojim granicama. Zakon o inostranim operacijama je bio snažna poruka evropskim silama: Jugoslavija i celi balkanski region Evrope opet su otvoreni za osvajanje. Same nikada ne bi smele ni da se maknu. U toj situaciji nisu smele ni da ostanu van akcije. (...)”

KORISNE LAŽI MORAL PODMETANJA

Vrhovni žalbeni sud u Parizu je, 29. novembra 1995. godine, IX aula, IX sekcija, objavio presudu o slučaju TF1 — Bernar Volker, u vezi sa čuvenom vešću o muslimanskoj haubici na tržnici u Sarajevu, objavljenom u 20 sati 11. februara 1994. godine. Osudio je televiziju „Carton Jaune” i njenog predsednika Mišela Patrujoa da plati veliku odštetu novinaru i televizijskoj mreži.

Osim tri lista — „Le Monde”, „Libération” i „ Nouvel Observateur” - presudu je na sraman način prećutao veliki deo štampe, koji više voli da usredsredi pažnju na problem nametnut nekom privatnom organizmu, a izbegava da se bavi onim, mnogo ozbiljnijim, problemom moguće medijske manipulacije u kojoj su oni sami poslužili kao sredstvo.

Ali, šta je pomoglo Volkeru da pobedi na suđenju u Francuskoj koja je bila toliko neprijateljski raspoložena protiv Srba? U kratkom razmaku izašle su dve važne knjige: „Godina pozdrava”, koju je potpisao Lor Adler, i „Balkanska odiseja” lorda Dejvida Ovena, kopredsednika Mirovne konferencije u Ženevi i koautora podele Bosne po Vens-Ovenovom planu.

U prvoj predsednik Miteran priča, na strani 175, govoreći o bosanskim muslimanima:

„... Tačno je, ono što pokušavaju od početka je internacionalizacija, pa ako je potrebno i sa provokacijama. Ali, teže je sada nego u 1914. godini pronađi nadvojvodu (...) Pre neki dan mi je gospodin Butros Gali rekao da je siguran da je granata na tržnici u Sarajevu bosanska provokacija...”

Lord Dejvid Oven je potvrdio priču o bosanskoj haubici na Markalama na stranicama 260/261:

„U utorak, 8. februara (...). Delegacija bosanske vlade koja je morala da pregovara nije uopšte došla na aerodrom u Sarajevu radi pregovora. Izvešteno je da je general Majkl Rouz sav besan otišao u bosansko predsedništvo da ubedi predsednika Izetbegovića i njegovog vojnog komandanta generala Delića da prisustvuju. Bliski saradnici generala Rouza nikada nisu skrivali da je on rekao vođama bosanskih muslimana, tokom susreta, da je upravo primio tehničke informacije koje su pokazivale da minobacačka granata nije stigla iz zone koju kontrolišu Srbi, već sa muslimanskih položaja. Da je ta informacija bila na raspolaganju, proizišao bi drugačiji ishod iz susreta sa NATO-om, a ako bi Izetbegović pokušao da zamrzne pregovore UN u očekivanju NATO-a, on, general Rouz, bio bi primoran da saopšti početne nalaze UN istrage. Ako se vladina grupa za pregovore ne bi pojavila na aerodromu u sredu, 9. februara, on će organizovati konferenciju za štampu. Sâm general Rouz je bio vrlo oprezan u pogledu onoga što se desilo tokom njegovog susreta, ali znam da je u utorak poslao izveštaj u kome je saopštio da postoji mogućnost da je granata ispaljena sa položaja bosanske vojske i istraga se nastavljala. Pored toga, jedan dokazani balistički stručnjak u Zagrebu je proučio mapu mogućih putanja koju su napravili istraživači UN iz Sarajeva i smatrao je da je ugao pod kojim je minobacač pogodio krov kioska na tržnici pokazivao da se mesto sa koga je ispaljen hitac nalazilo, najverovatnije, na 1100/2000 metara od mesta udara, a ne na 2000/3000 metara. To je ukazivalo na to da je minobacačka granata ispaljena sa jednog položaja bosanske vojske!”

SIGURNI STEREOTIPI I NEPRIHVATLJIVE ISTINE

Volker je u intervjuu rekao: svet nije toliko uznemirilo to što nisu Srbi ispalili granatu, već više to da se radilo o vesti koja je išla protiv uobičajenog mišljenja. Pokušaj da se ispriča neka stvarnost izazivala je iritaciju, jer je narušavala izgrađenu i sigurnu sliku, pa su „istinite činjenice” koje su bile suprotne opštem mišljenju bile loše prihvatane. To je bio optimalni rezultat medijske kampanje.

Holivud je proizveo stotine filmova u kojima su generacije gledalaca aplaudirale dolasku Sedmog konjičkog puka koji je spasavao „naše” opkoljene od strane Indijanaca. Danas znamo da je, od rata za nezavisnost i od Engleza, do 1900. godine, ubijeno na milione Indijanaca. Bili su prevareni ugovorima koji nisu poštovani, otrovani viskijem, prevareni od strane državnih agenata, pa su morali da se brane od uništenja svoje rase.

Indijanci su usporavali ekonomsku ekspanziju prema istoku, dakle morali su biti uklonjeni.

Sistem nije mnogo izmenjen. Za isti cilj radi kojeg je tokom jednog veka uništen jedan narod, a preživeli zatvoreni u prašnjave rezervate sa malo hrane i bez lekova, danas se koriste sankcije. Zanimljivo je da su osuđeni narodi koji imaju neki svoj nezavisni profil i koji odbijaju da prihvate američki liberalistički sistem.

Radi prikrivanja očiglednih kršenja prava koja će se desiti tokom bombardovanja Jugoslavije i kasnije okupacije Kosova, sa jedinim pravim ciljem — da se uspostavi NATO protektorat — SAD i Atlantski savez su usvojili scenarije dostojne loših filmova.

Jeziva scenografija grobnice u Račku trebalo je da posluži za početak operacija na Kosovu. Kada su finski, beloruski i jugoslovenski patolozi konstatovali da su ljudi poginuli u borbi, a da je unakazivanje izvršeno kasnije, bilo je očigledno da nije bilo reči o egzekuciji, a još manje o mučenjima. U takvoj situaciji funkcioneri OEBS-a nisu objavili izveštaje, da bi omogućili da krene medijska kampanja i da bi se ubrzali rokovi za NATO intervenciju.

U Rambujeu američki državni sekretar Madlen Olbrajt nije mogla da dozvoli rizik da se postigne mirovni sporazum, pa je zato zanemarila UN zahtevajući da kontrolu sporazuma vrši NATO.²²

REŽIJA IZNENADNE KATASTROFE

U intervjuu „Limesu”, juna 2000. godine, načelnik srpskog Generalštaba general Nebojša Pavković, govoreći o ratnoj tehnici koju je primenjivala njegova armija, tvrdio je:

„Glavni cilj te strategije bio je da se agresori odvrate od rata. To je bio naš cilj u zadnjim ratnim zbivanjima. Nismo želeli da dođe do sukoba sa NATO. Bili smo uvereni da se rat može izbeći i da se problem može rešiti političkim sredstvima. Slali smo takve poruke predstavnicima NATO sve do dana agresije. To bi bilo najbolje rešenje za nas, za NATO i za Albance. Međutim, šefovi NATO pakta su već programirali i želeli rat, misleći da će nas brzo poraziti i baciti na kolena. (...) Terorističke snage nisu nikada toliko brojne i jake da im se mora odgovoriti oružanom silom. Da je međunarodna zajednica bila raspoložena da se terorizam iskoreni, kao prošlih godina, takozvana OVK ne bi bila ni formirana, niti bi se transformisala u klasičnu terorističku organizaciju kakva je nastala 1998. godine. Terorizam na Kosovu je postojao od 1945. godine. Neke akcije su se desile 1968, 1971, 1981. i 1991, a kulminacija je nastala 1998. godine. Ni krajem ove decenije nismo potcenili terorističke snage. Bila bi dovoljna policija da brani Kosovo da se nisu umešali međunarodni faktori koji su, zbog svojih interesa, uveli u tragediju čitav jedan narod. Teroristi nisu imali sledbenike među Šiptarima sve dok ih nisu primorali na lojalnost. Deo Šiptara je mobilisan silom. Sa te tačke gledišta, mi smo mogli da kontrolišemo teroriste sve do 1999. godine i da suzbijemo njihove akcije samo policijom. Kada su teroristi pojačali svoje aktivnosti i mi smo morali, kao odgovorna država, da pojačamo upotrebu naših snaga da bismo štitili stanovništvo. Kao što je poznato, optuženi smo za prekomernu upotrebu sile od strane onih koji su angažovali 19 zemalja protiv SRJ. Dakle, bili smo prinuđeni, kako vi kažete, na svođenje krajnjih računa, jer mogli smo da eliminišemo terorizam, čak i samo ga neutralizujući, da se nisu umešale druge zemlje koje su nameravale da ostvare svoje interese preko terorista (...)”.

„Uprkos našim naporima da izbegnemo rat, sve je učinjeno da se on izazove, s idejom da se Jugoslavija potčini za dva ili tri dana, aktivirajući maksimalno OVK da nanosi gubitke vojsci, jugoslovenskim građanima i da se država baci na kolena. (...)

Dogodila se besmislica. Mediji su prikazali posledicu bombardovanja kao uzrok koji je izazvao to bombardovanje i služio kao izgovor za njegovo produženje. Nismo imali nikakav razlog da proterujemo stanovništvo. Operacija „gvozdena potkovica” nije postojala, niti je bilo drugih operacija u toku. Istorija će to pokazati. OVK nije mogla da osvoji i stavi pod kontrolu najveći deo teritorije, kao što je bilo predviđeno, prema scenariju napisanom van Jugoslavije. Služili su se drugim sistemima, preko Volkerove misije i susreta u Rambujeu, da postignu cilj i kontrolišu celi region. Koristeći priliku što je kriza već izazvana, NATO je nastojao da potvrdi svoju moć pre proslave svoje pedesete godišnjice. (...) U tom periodu nije bilo izbeglica, a još manje humanitarne katastrofe.

Pošto ni taj scenario nije uspeo, OVK je pretrpela teške gubitke i posle pet ili šest dana iznenada se preselila u Albaniju vodeći sa sobom albansko stanovništvo, što je očigledno unapred pripremana operacija. Najveći deo novinara iz medija koja je Zapad kontrolisao i instrumentalizovao čekali su šiptarsko stanovništvo koje je krenulo sa Kosova i Metohije ka Republici Albaniji, na liticama Prokletija. I to pokazuje da je scenario lažne humanitarne katastrofe bio unapred pripremljen. Prištinski korpus jugoslovenske vojske je poslao proglas kojim je pozivao stanovništvo da se vrati na ognjišta garantujući mu maksimalnu bezbednost (...)”.

TOLERANTNI AGRESORI

Zatim je general Pavković nastavio u intervjuu:

„Teroristi su počeli da beže u strahu i besu, a zatim da delaju nasumice, čak i protiv albanskog stanovništva, da bi povećali strah u oblasti. Stanovništvo je bilo zaista uplašeno. Videlo je da je rat počeo NATO bombardovanjem. I medijska kampanja je pomagala bekstvu naroda čiji se strah povećavao iz dana u dan. Nije se radilo o deportaciji. Svet je jednostavno bežao od opasnosti, najviše zbog bombi i raketa NATO pakta. NATO avijacija je delovala na najbrutalniji način po civilnim ciljevima, odnosno po gradovima Kosova i Metohije, ubijajući stanovništvo. Posebno su gađani Priština, Prizren, Peć, Uroševac i drugi gradovi. Nema mesta na Kosovu i Metohiji koje nisu bombardovali ubijajući civile. Sa stanovništvom su bežali i pripadnici OVK. Nismo ih terali i nismo hteli to da radimo. Jednostavno smo ih pustili da idu. Nije se radilo o prisilnoj intervenciji. Bežali su. NATO je izmislio etničko čišćenje da bi opravdao agresiju. Ubedili su teroriste da organizuju odlazak. Neke su na silu izbacivali iz kuća, slali ih u Makedoniju i u Albaniju, a zatim ih tajno vraćali.”

Tvrđenja generala Pavkovića će potvrditi izveštaji OEBS-a koji su dati sa zakašnjenjem. Albansko stanovništvo primorano da se skloni u Albaniju nalazilo se teško poniženo od strane albanske policije, koja je pljačkala izbeglice prilikom dolaska, ili je bilo primorano da plaća čitava mala bogatstva da bi imalo krov nad glavom, ako nije htelo da propada u blatu izbegličkih logora koji su bili neorganizovani, uprkos naporima dobrovoljaca.

Uprkos tome što su visoki krugovi NATO pakta grmeli protiv Vlade u Beogradu, Stejt department je bio primoran da se obrati Rusiji i Kini radi pregovora.

Grupa G-8 se složila o planu prema kojem je bilo odobreno ono što je bilo odbijeno u Rambujeu: samo Kosovo je prelazilo pod protektorat NATO pakta, dok je Srbija i dalje ostajala suverena.

Bili su prihvaćeni svi srpski zahtevi:

1) Posle tri probne godine neće biti referenduma koji bi proglasio nezavisnost Kosova. Štaviše, više puta je potvrđena pripadnost pokrajine državi SRJ. 2) Kontigenti NATO bi bili podređeni Ujedinjenim nacijama, posle ulaska na Kosovo, što je sve do tada odbijano, i delovaće pod njihovim mandatom. To je bio zahtev koji je Jugoslavija više puta tražila u Rambujeu. 3) NATO će biti odgovoran da održava red na Kosovu, umesto srpske policije, koja bi mogla da bude optuživana za svaki incident, ako bi ostala.

OVAKO ILI ONAKO, PRE ILI KASNIJE

Potvrda svemu jeste izjava generala Pavkovića u intervjuu „Limesu”: „A što se tiče našeg povratka na Kosovo, vratićemo se iz više razloga: 1) Rezolucijom 1244 i Vojno-tehničkim sporazumom iz Kumanova predviđeno je da se vrati deo jugoslovenskih oružanih snaga. 2) Snage KFOR-a, koje se po osnovu pomenute rezolucije nalaze na Kosovu i Metohiji, nesposobne su da zavedu red na Kosovu. Žao mi je mojih kolega, generala NATO pakta, jer nisu znali sa kakvim problemima će da se susretnu na Kosovu. Kada budu videli na šta su sve spremni albanski teroristi, oni sami će predložiti svojim šefovima da se povuku sa Kosova. Ako im visoke komande ne budu poklonile pažnju, biće mnogo žrtava. 3) Istorijski aspekt: mi nikada nismo izgubili Kosovo i Metohiju, niti ćemo ga izgubiti. Kosovo i Metohija nije samo deo teritorije Srbije, već duhovni i kulturni izvor srpskog naroda. (...) Dakle, u saradnji sa međunarodnim snagama i Ujedinjenim nacijama, mi ćemo se vratiti na Kosovo i Metohiju. Ovako ili onako, pre ili kasnije (...)”.

Mnoge od tih tačaka još nisu ostvarene, ni posle toliko vremena. Po ulasku KFOR-a na Kosovo, u junu 1999, izostalo je pravo na preživljavanje srpskih građana i ostalih „nealbanskih” etnosa. U ovom slučaju je bila poželjnija medijska ćutnja da se ne bi otkrilo prećutno saučesništvo u krvavim „osvetama” i „čišćenjima” koje je izvršila OVK, čak i protiv Albanaca koji su bili protiv nje, bilo zato što su pripadali neprijateljskim fisovima, bilo zato što su se suprotstavljali nametnutim malverzacijama.

U intervjuu „Limesu”, general Pavković je još rekao:

„Humanitarna katastrofa koju je izazvala agresija na Jugoslaviju se nastavlja i produbljuje se. Sa Kosova i Metohije je, u zadnjih 10 meseci, pobeglo 250.000–300.000 Srba i drugih nealbanaca. Ubijeno je oko 1.000 ljudi. Humanitarna pomoć uopšte ne stiže ili ne stiže blagovremeno. Stanje nije onakvo kakvo ga predstavljaju zapadni mediji (...)”

Radi opravdavanja „osvete” koju je vršila OVK, bez NATO suprotstavljanja, počelo je da se priča o zajedničkim grobnicama, kao u Bosni. Prva „procena” broja albanskih žrtava se kretala oko 100.000. Upravnik u ime UN, Bernar Kušner, sveo je to na oko 11.000, što mrtvih, što nestalih, u skladu sa onim što je, po njemu, utvrdio Haški tribunal za zločine u bivšoj Jugoslaviji (ali ga je ovaj ubrzo demantovao).

NEPRIJATNI MANJAK U BROJU ŽRTAVA

Pošto je bila proklamovana potreba da se interveniše pomoću „humanitarnog rata” da bi se zaustavio „genocid” na osnovu velikih pretpostavljenih brojki, nedostatak tih primarnih razloga bi mogao da izazove vrlo delikatan politički problem. Kao što i u Iraku nije bilo prvobitnog izgovora za rat: nije bilo moguće naći oružje za masovno uništenje...

Od avgusta 1999, ekipa od 62 eksperta, među kojima su bili istražni organi, laboratorijski analitičari i sudski lekari, radila je po nalogu AFIP-a (Armed Forces Institute of Pathology). Ljudi iz FBI tragali su u zonama pod kontrolom britanskog i kanadskog KFOR-a i našli samo 120 leševa u grupama od po dva ili tri, koji su verovatno bili ubijeni u periodu mart-april.

Haški tribunal je tražio i intervencije evropskih ekipa.

„El Pais” je 23. septembra 1999. godine objavio izveštaj španske ekipe. Španski lekari su pošli na zadatak sa opremom za autopsiju 2.000 leševa, a našli su 187 tela ekshumiranih iz pojedinačnih grobnica. Šef španske medicinske ekipe, dr Huan Lopez Palafoks, izjavio je da, prema onome što su njegovi ljudi mogli da konstatuju, „u bivšoj Jugoslaviji su nesumnjivo počinjeni strašni zločini, ali kao posledica rata”.

U jami Ljubenić, pored Peći, u italijanskoj zoni, gde se pričalo da je zakopano 350 leševa, nađeno je samo sedam tela. U Đakovici, u francuskoj zoni, u Pustom Selu, Klini i Kraljanu, iako su mnogi svedoci garantovali postojanje zajedničkih grobnica sa stotinama leševa, nije nađeno nijedno telo. Još je vanrednija priča o jami u Izbici (masakr koji se nalazio u optužnici haškog tužilaštva protiv Slobodana Miloševića). Ekrani celog sveta su prikazali tajne snimke jednog Albanca u selu Izbica na kojima se videlo 130 ubijenih ljudi. To se desilo malo pre nego što je jugoslovenski predsednik optužen. Nijedno telo u toj zoni nije pronađeno.²³

Haški tribunal je precizirao da u čuvenim oknima Trepče nije pronađeno nijedno telo, iako se pričalo da je tamo skriveno 700 tela.

Konačna brojka kosovskih žrtava, koju su potvrdili stručnjaci Haškog tribunala, manja je od 2.000 mrtvih. Britanski laburistički poslanik Alisa Mahon, predsednik Odbora za Balkan, izjavila je da te smrti, iako tragične, ne opravdavaju vojnu akciju NATO. Konstatujući da je preko 1.500 civila ubijeno u bombardovanjima, kaže, mora se postaviti pitanje da li je intervencija bila opravdana.²⁴ Nadležni su izjavili da rezultat ekshumacija ne odgovara dramatičnim pričama izbeglica, očito naučenim, koje su prenosili zapadni portparoli tokom sukoba.²⁵

RAT KAO PROIZVOD: PONUDA I POTRAŽNJA

Jedna stvar je bila sigurna: intervencijom na Balkanu, SAD i NATO su legalizovali nelegalnost. Džejmi Šej, portparol NATO-a, u jednom intervjuu datom listu „Il Korijere dela Sera”, 23. marta 2000, godinu dana posle bombardovanja, rekao je da je „rat proizvod koji je teško prodati”. Ranijero La Vale,²⁶ u svom nastupu 24. marta 2000, u Beogradu, na skupu koji je organizovao Institut za međunarodnu politiku i privredu, pod naslovom „Ukinuto pravo: Zašto rat ne može da živi sa pravom”, tvrdio je da je „Šejova izjava posvećivala rat kao proizvod globalnog sveta. Dakle, on nije fatalnost, nužnost, nesreća, on je proizvod i pošto se proizvede mora i da se proda.”

La Vale je osporavao još jednu izjavu Džejmija Šeja u kojoj je ovaj tvrdio da je „uvek izjavljivao istinu, da će rat na Kosovu biti prvi sukob u istoriji čovečanstva u kojem je sa naše strane poštovano međunarodno pravo”, odnosno sa strane SAD i NATO. A, u stvari, SAD i NATO su prekršili sve sporazume potpisane od kraja Drugog svetskog rata do danas: počev od četiri ženevske konvencije i njihovih protokola, pa sve do Povelje UN i Povelje samog Atlantskog pakta!

Član 35 Prvog dodatnog protokola Ženevske konvencije kaže: „pravo na izbor metoda i sredstava rata nije neograničeno”, „zabranjena je upotreba oružja, projektila i supstanci, kao i metoda ili sredstava rata koji mogu da izazovu nepotrebna zla i patnju”, „zabranjeno je korišćenje ratnih sredstava stvorenih da izazovu ili od kojih se može očekivati da mogu da proizvedu velike, trajne i teške štete po prirodnu okolinu”.

Ovaj član je naveliko kršen upotrebom grafitnih bombi za blokadu električne energije, kasetnih bombi koje su masovno ubijale i osakaćivale civilno stanovništvo, zatim bombardovanjem rafinerija i hemijskih postrojenja, što je prouzrokovalo izlivanje otrovnih tečnosti u Dunav i druge vodene tokove. Najveću štetu su naneli projektili sa osiromašenim uranijumom, takozvani D.U.

BOGATI HUMANIZAM I SIROMAŠNI URANIJUM

Oružje sa osiromašenim uranijumom prvi put se pojavilo u Zalivskom ratu. Izlaganje dejstvu D.U. je imalo tragične posledice po Iračane, ali i po američke vojnike zahvaćene „zalivskim sindromom”. Mnogim američkim i iračkim vojnicima rodila su deca sa teškim deformitetima, kao i drugim anomalijama.

Danas se zna da kontaminacija može da prouzrokuje leukemiju, tumore, čudna oboljenja kože i ostale nepoznate sindrome, kao i promenu gena.

Svaka „tomahavk” raketa opremljena sa D.U. može da izazove 1620 tumora limfnih žlezda ili pluća, a takav je veliki broj američkih raketa lansiranih na Kosovo i celu Srbiju. Trideset i jedna hiljada takvih projektila bačena je na Jugoslaviju tokom sto naleta američkih lovaca „tanderbolt” A-10, opremljenih i mitraljezima koji mogu da ispale 3.900 hitaca u minutu, od kojih je jedan od pet projektila sadržavao 300 grama D.U., prema onome što je izjavio general Vald 7. maja 1999.

Generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson, u jednom pismu generalnom sekretaru UN Kofiju Ananu, 7. februara 2000, potvrdio je te podatke.²⁷

Evropska Unija je bila opravdano zabrinuta i zbunjena, jer su se javljali razni slučajevi vojnika, povratnika sa Kosova, koji su se razboleli u Francuskoj, Nemačkoj i ostalim zemljama. Italija je posebno registrovala smrt od leukemije vojnika, počev od septembra i oktobra 1999, tri meseca posle ulaska italijanskog KFOR-a u zonu Peći.

Izgleda da je, prema jednoj mapi koju su načinili visoki komandanti NATO-a, najviše bombardovana zona koja od Kosovske Mitrovice ide ka Crnoj Gori, od Peći sve do Đakovice i Prizrena. To su zone u kojima su kontigenti Francuza, Italijana, Španaca, Portugalaca i Nemaca.

GEOPOLITKA ZLOČINA

Danas izgleda jasno, uprkos radu ekipa stručnjaka za komunikaciju, da je „humanitarni rat” bio reklamna poruka. SAD su htele bazu na Kosovu — zove se „Bondsteel Camp”, u čast jednog palog borca u Vijetnamu — da bi kontrolisale ono što se nekada zvalo „put svile”, a danas je to put droge i nafte. Sa Kosova je lakše stići do Crnog mora i svih planiranih naftovoda, da bi se nafta iz bivših turkofonih sovjetskih republika transportovala do Mediterana. Najvažniji naftovodi će proći kroz Tursku, a zatim će stići u Evropu preko Bugarske, Makedonije i Kosova.

„Posle svega SAD bi mogle da imaju interes da odseku ovaj deo Evrope, jer u tom trenutku mi nećemo više biti konkurentni i ova zona će biti veliko tržište za nas, samim time izvor zarade. Verovatno će izbiti mnogi regionalni etnički sukobi i biće potrebno zapadno prisustvo, za dugi niz godina. Verujem da je to pravi cilj koji stoji iza svih tih operacija”, tvrdio je general Pjer Mari Galoa.²⁹

U ime svetske supremacije može se opravdati bilo kakva akcija i pretvoriti u pozitivnu činjenicu. Međunarodne sfere moći pretvaraju zločin u strategiju. Marketinške agencije pakuju smirujuća objašnjenja. To nije više problem etike, već leksike. Bilo koji narod bi mogao, od danas do sutra, da promeni ime od prijatelja u neprijatelja i da pretrpi ono što se desilo u Iraku, na Balkanu i u Avganistanu.

Jedina pozitivna činjenica u toj očajnoj panorami jeste ubrzavanje protoka informacija. Nekada su tako ozbiljne informacije bile dostupne tek pedeset godina posle događaja, a danas nam se daju još za vreme događanja. Nije li to možda prirodna reakcija antitela u organizmu koji proizvodi veštačku istoriju?

NAPOMENE

Uz drugi deo

¹⁶ Uporedi: Mišel Kolon, „Poker menteur”, Brisel, „Epo”, 1998.

¹⁷ Mišel Kolon, „Poker menteur”, navedeno delo.

¹⁸ Slike su uzete sa filma koji je zaplenjen kod jednog Saudijca, na Crnom vrhu, blizu Teslića, u Bosni.

¹⁹ Takođe izdanje IAC-a knjiga „Nato na Balkanu” („NATO in the Balkans”), u italijanskoj verziji, „Editori Riuniti”, 1999.

²⁰ Izdavač „Flamarion”, Pariz, 1995.

²¹ Izdavač „Victor Gollanz”, London, 1995.

²² Neobjavljeni esej generala Pjera Marija Galoa, „Superpuissance et bellicisme. Irak Balkans deux désastres 1999”

²³ „L’Unità” od 20. oktobra 1999 — „Il Korijere dela Sera”, 16. april 2000.

²⁴ Nikolas Riford, „Sunday Times”, 31. oktobar 1999.

²⁵ „Gardijan”, 18. avgust 2000, članak Džonatana Stila.

²⁶ Ranijero La Vale, advokat i političar, sarađivao je na tome da instruiše Tribunal protiv SAD i NATO zbog zločina počinjenih u Jugoslaviji, za račun International Action Centre (www.pasti.org).

²⁷ „Il Manifesto”, 10-11. mart 2000. — „Balkans Infos”, br. 43, april 2000.

²⁸ Kasnije će se pojaviti mnogi slučajevi leukemije, raka, neobičnih i smrtonosnih bolesti među vojnicima koji su bili u Bosni i na Kosovu.

²⁹ Intervju u mesečniku „Maiz”, članak JTMV.

Izvor - Nacija online