ULIČNO DRUŠTVO

«Evropska unija i Priština treba da kordiniraju dalje korake u rešavanju statusa Kosova pošto SB OUN nije uspeo da nađe odgovor na ovo pitanje» — izjavio je ministar spoljnih poslova Slovenije Dimitrij Rupel. «Ključna reč je «koordinacija». EU i Kosovo treba da se bez žurbe i ucena dogovore o tome šta dalje da rade». Dodaću da je konferencija za štampu ministra Rupela u Briselu bila upriličena početku predsedavanja Slovenije Evropskom unijom koje će trajati od januara do sredine 2008.

U ovoj izjavi, kao u kapi vode, prelama se sva tragičnost položaja Srbije. Ne samo što svoje dalje korake Evropska unija planira da koordinira sa Kosovom, a ne sa Beogradom, koji je još uvek prestonica pomenute teritorije, već i izjave daje predstavnik jedne omanje evropske zemlje sa ograničenim uticajem i neograničenom taštinom.

Ipak, u ovim rečima prelama se i sva dvosmislenost položaja u kojem se zatekla sama Unija. Jer Slovenija još nije ni stala na njeno čelo, a već daje izjave koje stavljaju sam savez van zakona. Potsećam da je Evropska unija obična regionalna organizacija u čiju nadležnost ne spada rešavanje sudbine država i nacija. I stoga nema nikavog prava da rešava teritorijalna pitanja pojedinih država mimo same države. Na taj način izjava Rupela može se kvalifikovati kao upozorenje Unije da ova organizacija svesno napušta pravno polje.

A sad nekoliko reči o razlozima iz kojih Slovenija, pa i neke druge evropske zemlje dozvoljavaju sebi sličan prepotentan odnos prema Srbiji. Nažalost, u međunarodnoj politici često vladaju pravila ulične ekipe. Setite se samo kako je glavni siledžija u kraju birao nekoga za žrvu. I čopor je smesta otpočinjao hajku. Žrtva bi za početak bivala žestoko prebijena. A zatim, sve pokušaju da nekako umilostivi siledžije, pošteno bi davala užine, džeparac i ispunjavala sve perfidnije i perfidnije uslove. Najzad nastajala je faza kada se i poslednja sića smatrala obaveznom da je ćušne, onako, u prolazu. Tražeći pravdu, žrtva bi zvala starijeg brata, uvek spremnog da pripreti siledžijama, ali suviše zauzetog da je svakodnevno prati u školu. I tad je preostajalo samo da se zasluži poštovanje. Ne, ne ljubav. Samo poštovanje. Dokazati da si jači, pametniji, bogatiji, jednostavno bolji. I tek onda, kad bivši tlačitelji shvate da bez tebe ne mogu da reše probleme u ulici, graditi sa njima odnose iz početka. Ovaj put po svojim pravilima.

A bez toga ostaje samo da se broje ćuške. One olake, date u prolazu. Poput Rupelove.

komentar Ksenije Tošić na Glasu Rusije