Kao što alternativu svojevremeno nisu imali drug Tito, besklasni raj, rat i mir, zločin i kazna, tako danas alternativu nemaju anglosaksonski prostački liberalkapitalizam, EU i NATO. Čak su i komesarske palice ostale u istim rukama ili istim familijama. Svaki pokušaj da se izlože argumenti za neke druge mogućnosti i puteve Sistem sprečava, marginalizuje ili diskvalifikuje. Tako, izostaje ma kakva kompetentnija i šira rasprava o dalekosežnim pitanjima za narod i državu, kao što je (ne)učlanjenje u EU. Okupivši veliki broj prvorazrednih autora, Filozofski fakultet u Srpskom Sarajevu je knjigom „Jedinstvo pravoslavnih Slovena” napravio veliku pukotinu u tom horskom jednoumlju (koje se odavno graniči sa maloumljem). „NACIJA” će u ovom i narednim brojevima objaviti odabrane radove iz tog zbornika, počev od autorskog rada njegovog priređivača i urednika
Piše: prof. dr Zoran Milošević
Dominacija evroideologije u pravoslavnim državama, izuzev Rusije i donekle Belorusije, očigledna je. Političke stranke koje zagovaraju evrointegracije (pod kojima se podrazumeva i ulazak u agresivno-fašistički NATO savez) brojne su, dobro osmišljene, mada stereotipne, i, što je posebno važno, dobro plaćene. Oni koji ne zagovaraju evroideologiju su, istovremeno, omalovažavani i izloženi strahovitom pritisku, a najčešće se imenuju „nedemokratama”, nehumanistima, protivnicima ljudskih prava i sloboda, itd.1 Ako se u takve stranke u Srbiji svrstavaju Srpska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije i još neke manje, onda se u toj „demokratskoj” Evropi isto događa i sa političkim pokretom evroskeptika koji je potpuno demokratski, ali kritički usmeren prema Evropskoj uniji. Ova politička opcija je nastala početkom 1990-ih godina kao društvena grupa koja je zapažala neke mane evropskih integracija i o tome javno govorila, a sada je to i zvanično politički pokret sa jasnim političkim programom. Evroskeptici nisu homogena politička i društvena grupa. Njih čine kako rimokatolici, uključujući i kardinale, tako i komunisti, socijalisti, socijaldemokrati, ekološke grupe, nacionalisti itd. Sociolozi skloni evrointegracijama svrstavaju ih u nacionaliste, što nije potpuno ispravna klasifikacija.
Broj pristalica evroskeptika iz dana u dan raste, a bio bi i daleko veći da imaju normalan pristup medijima. Naravno, ograničavanje pristupa medijima je realnost koja nikako ne ide u glavu onima što idealizuju demokratiju u Evropskoj uniji (EU).
Program evroskeptika sadrži dva pristupa EU. Prvi traži da Unija ne bude građanska, već nacionalna država (Evropa nacija), drugi se zalaže za nacionalni suverenitet, dakle potpuno odustajanje od evropskih integracija.
Pored toga, evroskeptici su i protiv ulaska novih država u EU. Po njima, ulazak u EU je opasan zbog:
• Uništavanja nacionalnog suvereniteta, kao i duhovnog i kulturnog identiteta države koja stupa u EU.
• Stupanje u EU novih država obavezno donosi krajnje negativne posledice za ekonomiju i ekonomsku nezavisnost nove države članice.
• „Širenje EU na Istok” inicirano je uglavnom od strane Nemačke i predstavlja savremenu varijantu stare nemačke antislovenske politike „Drang nah Osten”.
• EU ne može izdržati broj od 27 država-članica koje su izrazito različite u ekonomskom, socijalnom i posebno kulturno-civilizacijskom smislu, i pretvoriće se u krajnje neefikasnu organizaciju.2
STEREOTIPI O EU KAO OBEĆANOJ ZEMLJI
Evroskepticima u EU ne dozvoljavaju da nastupaju na vodećim televizijama, slušanim radijima i u čitanim novinama, čime se ograničavaju u propagiranju svojih ideja i ciljeva. Ovaj naoko malo važan detalj otkriva, zapravo, šta se valja iza brega ove (medijske) podvale. Naime, ako se analiziraju iskustva onih država koje su (prevarom) namamljene u EU, dolazimo do zanimljivih saznanja. Na primer:
• Javno mnjenje zemlje kandidata medijski se krajnje jednostrano obrađuje, tj. da uvek glasa za ulazak u EU, a nikad suprotno, ili za neku treću ideju;
• EU daje novac državi-kandidatu da plati medijsku kampanju za ulazak u EU kojom se isključivo propagiraju prednosti članstva u EU, ali ne i nedostaci. Ovo na izvanredan način govori kome više odgovara „proširenje”, zemlji kandidatu ili EU;
• EU državi-kandidatu daje novac za organizaciju različitih manifestacija i priredbi koje propagiraju istu ideju i vrednosti kao i mediji;
• EU dodeljuje (putem donacija i sl.) velike sume novca onim društvenim subjektima koji očekuju od članstva u EU komercijalnu korist (u cilju potvrđivanja tih očekivanja);
• Preduzećima se dodeljuju donacije da preko „evromuzike” priređuju zabave, priredbe i slično, u cilju reklamiranja EU, ali i sebe;
• Dodeljuje se poseban novac raznim ustanovama, školama, udruženjima umetnika, pisaca i sl., ali samo pod uslovom da oni, za uzvrat, raspisuju konkurse na temu EU (ili na drugi način propagiraju ulazak svoje države u EU), a pobednicima na tim konkursima, priredbama i sl. dodeljuju se velike nagrade i pokloni, čime se dodatno stvara euforija oko ulaska u EU;3
• Značajan broj novoprimljenih država obraća se nacionalnim ustavnim sudovima tužbama da proces pridruživanja EU nije tekao po Ustavu. Kao razlozi se navode nepravedna podela novca za kampanju, odnosno to što se novac deli samo onima koji su „za” ulazak u EU, a ne i onima koji su „protiv”.4
Možemo, dakle, zapaziti da u propagiranju ulaska pojedinih država u EU postoje očigledne greške, odnosno izbegavanje racionalne rasprave sa evrooptimistima i evroskepticima kroz unošenje emocionalnog faktora (na primer, ko nije za EU, taj je protiv svoje države).5 Nabrojaćemo ovde samo nekoliko iz mnoštva tih zastranjivanja koja daju potpuno krivu sliku, odnosno stereotip da je EU obećana zemlja. To su:
• Kritičare ulaska svoje države u EU niko ne plaća i ne pomaže, naprotiv, mnogo im se odmaže kroz različita onemogućavanja i diskvalifikacije,
• Diskusija o alternativama Evropskoj uniji uopšte nema, a odsustvuje i kritički pogled na stanje u EU, kao i na perspektive ove naddržave,
• Nema iznošenja jasne vizije o budućnosti EU, odnosno da li će to biti federacija, konfederacija ili građanska država u kojoj nacionalno više nema šta da traži i gde vlada jedan jezik, jedna valuta, jedna vojska, itd.
• Odsustvo mehanizma izlaska iz EU, a po predlogu novog Ustava Unije ovaj mehanizam se toliko komplikuje da faktički i nije moguće izaći, što potvrđuje izrečene sumnje da se radi o jednoj totalitarnoj naddržavi okultne kulture,
• Očigledna fragmentarnost informacije o EU i stereotipi o životu u EU, kao i preuveličavanje entuzijazma za ulazak,
• Nametanje engleskog jezika kao sredstva komunikacije, obrazovanja, poslovanja i sl.
• Opšta unifikacija, bez uvažavanja lokalnih specifičnosti,
• Sličnost organizacije političkog sistema i života sa komunističkim u SSSR-u. Naime, Poljaci, Estonci, Litvanci, Česi, Slovaci itd. smatraju da je EU slična „ideji komunizma”, da dolazak evrokomesara podseća na dolaske komunističkih instruktora iz Moskve, a obećanja o boljem životu veoma se brzo pretvore u surovu stvarnost oličenu u poskupljenjima, besposlici, propadanju preduzeća, poljoprivrede i seljaka,
• Direktivnost u radu podseća na iskustva sa Komunističkom partijom SSSR-a. Na primer, Brisel naređuje zatvaranje nuklearne elektrane i primorava državu da uvozi struju, iako pravog razloga za to zatvaranje nema. Evroskeptici ovu nedemokratsku praksu u EU nazivaju „faks demokratijom”,
• Država-kandidat mora da prihvati 22.000 zakona EU koje je doneo Brisel, a u čijoj izradi nisu učestvovale nove članice, što znači da nema uvažavanja nikakvih lokalnih posebnosti,
• Male države, faktički, nemaju pravo glasa u EU (na primer, Nemačka ima 99 poslanika, a Litvanija 9),6
• Mehanizam prenosa evro-direktiva („faks demokratija”) dovodi do apsurda. Zakoni koji odgovaraju, na primer, Grčkoj, ne odgovaraju Poljskoj i obratno.7
SUMNJIVE MATERIJALNE KORISTI OD EU
Kada se neka država „vrbuje” da uđe u EU, obećava joj se 20 odsto od nacionalnog dohotka EU, ali ta cifra je ista od početka, kada je Unija imala pet članica, pa deset i sada sa preko 20. Tako, dobijeni novac ne samo da nije isti za na primer šestu u dvadesetu članicu, nego se ispostavlja sasvim obrnuta stvarnost — da država kandidat daje novac EU! Na primer, Litvanija je po ulasku u EU bila u obavezi da kupi robe u vrednosti od 3,6 miliona lita, a dobila je pomoć od 2,8 miliona lita, znači 0,8 miliona lita (1 lit=0,7 evra) dala je Evropskoj uniji.8
Ulazak u EU znači povećanu korupciju. Prvo se, naravno, korumpiraju politički predstavnici države-članice u Evropskom parlamentu. Na primer, plata evro-poslanika je 3.000 evra, plus 17.000 evra za plaćanje ličnih pomoćnika, savetnika i usluga. Svaka zemlja ima od 50 do 100 predstavnika (neke i manje), te je lako zaključiti da u onim državama gde su prosečne plate oko 250 evra poslanici neće predstavljati svoje sunarodnike, nego interese EU, odnosno velikih korporacija i oligarha Evrope. Pored toga, važno je napomenuti, sva istraživanja pokazuju da stupanjem jedne države u EU drastično poraste kriminal (krađe, ubistva, pljačke, prostitucija, pedofilija, silovanja, trgovina belim robljem, maloletnička delikvencija, trgovina ljudskim organima...).
Ulazak u EU praćen je i povećanjem cena (uglavnom za dva puta). Naime, cene u pribaltičkim državama, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, itd., bile su samo 52 posto od evropskih. Drugim rečima, ako je neki proizvod u EU koštao 100 evra, u Estoniji je koštao 52 evra. Istovremeno, evropski činovnici pred referendum o stupanju u EU obično „mantraju” sledeću uspavanku: „Cene neće rasti, a ako i budu, onda će prvo porasti plate i penzije, pa tek onda cene!” Dabome, uvek su slagali.
Poseban problem su poljoprivreda i seljaci koji su, u svakoj novoprimljenoj državi, praktično uništeni. Naime, EU ima sistem subvencija vlastite poljoprivrede koji je veći oko šest i po puta od svih poznatih u svetu, a tako nešto ne mogu da postignu druge države. To znači potpuno uništavanje poljoprivrede i sela svugde van polja subvencionisanja.
U Finskoj po stupanju u EU više od 5.000 seljaka je bankrotiralo. Da bi preživeli, morali su da rade kao sluge, nekvalifikovani radnici i slično. Ipak, čak ni tako nisu mogli da prežive, pa su noću obrađivali svoje farme. U medijima su ih nazvali „farmeri mesečeve svetlosti”, a stručnjaci podsećaju da je ovakva situacija bila pre 700 godina kod nekih država koje su bile okupirane od Nemaca.
Irska je po prijemu u EU doživela strahovitu krizu, kakvu nije imala u svojoj istoriji. Bukvalno svi Irci koji su imali završen fakultet otišli su trbuhom za kruhom.
Jedno od brojnih pitanja koja se skrivaju od javnosti jeste tzv. dužnička kriza. Naime, sve novoprimljene države u EU morale su da se zaduže kod određenih banaka, a to je rađeno preko korumpiranja lokalnih političara. Ovo dovodi do smešnih situacija da, na primer, malena Slovenija sa nepuna dva miliona stanovnika duguje 20 milijardi evra (Politika, 24. avgust 2006; vidi faksimil), a bivša SFR Jugoslavija, sa 22 miliona stanovnika, dugovala je „samo” 22 milijarde dolara. Istim stazama ide i Poljska koja se prezadužila, zatim Bugarska, Rumunija, Srbija, itd. itd. Ko će ovu omču skinuti sa vrata srednjoevropskih i balkanskih država?
Interesantno je da domaći političari, uz pomoć činovnika iz EU, serviraju priču da ulazak u ovu naddržavnu tvorevinu znači ekonomski prosperitet! Ovo je apsolutno netačno. Naime, EU zemlji kandidatu nudi „povećanu stabilnost i ubrzan institucionalni razvoj”.9 Prevedeno na običan jezik, to znači samo da ona zemlja koja uđe u EU neće, poput bivše Jugoslavije, odnosno Srbije i Crne Gore, biti teritorijalno razorena i podeljena, odnosno pridodata nekoj susednoj državi.
Ovo otkriva da je ključno pitanje — pitanje teritorijalne celovitosti zemlje, odnosno njene bezbednosti. Upravo ovo zaslužuje propitivanje ko može, dakle, Srbiji, garantovati bezbednost, odnosno teritorijalnu celovitost — EU ili Rusija, odnosno Savez pravoslavnih Slovena? Mi smo duboko uvereni da je bezbednosni faktor moguće poboljšati savezništvom sa Rusijom, Belorusijom, Ukrajinom, Bugarskom, Makedonijom, Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom, a ne ulaskom u Evropsku uniju. Naravno, treba dodati i da ekonomski prosperitet, kako vidimo, Srbija neće ostvariti ulaskom u EU, nego savezništvom sa pravoslavnim Slovenima.
RAST NEPOPULARNOSTI EU
Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, EU postaje sve nepopularnija naddržavna tvorevina. Spominju se različiti mogući razlozi i argumenti, ali je, svakako, jedan od važnijih to što se ljudi u njoj osećaju ugnjetavanim, eksploatisanim, nepoštovanim i depersonalizovanim.10
Prema istraživanjima samo 48 posto ispitanika iz EU smatra članstvo u ovoj naddržavnoj tvorevini poželjnim, a u novim članicama EU podržava ih samo 43 odsto stanovnika. Dakle, kako bi naš narod rekao: „Od kajanja goreg posla nema!”
Istovremeno, u svim državama članicama raste popularnost političkih partija koje nose predznak „evroskeptika”. Poljska „Samozaštita” dostigla je popularnost od 30 posto biračkog tela, u Danskoj tek 15 procenata, ali u Švedskoj je to već blizu 50 posto, itd. Najveći pesimisti, kada je u pitanju EU, jesu Mađari i Litvanci (42 odsto), zatim Maltežani (40 odsto), Austrijanci (37 odsto) i Englezi (36 odsto). Takođe, brojni su i oni koji smatraju da EU nije donela ništa pozitivno: u Švedskoj tako misli 50 odsto ispitanika, Kipru (49 odsto), Austriji (46 odsto), Nemačkoj (43 odsto), Francuskoj (43 odsto), Engleskoj (42%), Litvaniji (32%)...11
Pored toga, mnogi evroskeptici upozoravaju da ulaskom u EU narodi gube svoju državu, odnosno nezavisnost i suverenost, a dovode sebe u stanje potčinjenosti zakonima EU i Briselu, protiv čega se faktički, usled depersonalizacije, kontrole medija i udaljenosti Brisela, nije moguće efikasno boriti.
Od kada su 2007. u ovu naddržavu stupile Rumunija i Bugarska, EU ima 22 države članice i njeno dalje proširenje bez novog Ustava nije moguće. Istovremeno, prednacrtom Ustava predviđeno je da se onemogući izlazak iz EU.
*******
NAPOMENE
1 Vidi: Zoran Milošević, Modernizacija i nacionalizam, Zaslon, Šabac, 2006.
2 Sergeй Fomin, Ot „evroэйforii” k „evroskepsisu”,
http://www.zaistinu.ru/old/ukraine/church/evroskepsis.shtml
3 Kada krene referendumska kampanja za ulazak neke države u EU, to se radi po već oprobanom obrascu. Na primer, deo sredstava se od strane EU izdvaja za reklamu i „informativne članke” u sredstvima masovne komunikacije kojima se zapravo kupuje stav novinara da priča, piše ili prikazuje onako kako žele naručioci iz EU. Deo sredstava se izdvaja za različite predstave, kao što je „Dan Evrope”, za potpisivanje dogovora o stupanju u EU..., deo sredstava odlazi za projekte nevladinih organizacija koje propagiraju ulazak u EU, deo sredstava se izdvaja za stalna i višestruka sociološka ispitivanja javnog mnjenja kako bi se permanentno imao uvid u „stanje svesti građana”, odnosno, da bi se moglo reagovati u smeru prihvatanja EU. Deo sredstava se izdvaja za vožnju „evroautobusa” po državi, itd. Istovremeno, ni jedan jedini evro iz kase EU se ne izdvoji za evroskeptike ili druge koji razvijaju alternativu EU.
4 Českie evroskeptiki obratilisь v sud, http://www.ilovecz.ru/index.php?idoflevel=812...
5 Pored velikog novca i medijske podrške zagovornicima evrointegracija u praksi se dozvoljava i očigledno kršenje referendumskog zakona, ako je u korist EU. Na primer, po pravilu se Zakonom o referendumu zabranjuje „propaganda” tokom predreferendumske ćutnje, ali ako se to nazove „informacija o EU” onda ona može da se objavljuje i u toku glasanja.
6 Najveći uticaj u Evropskom parlamentu imaju Nemačka sa 99 poslanika, zatim Francuska, Velika Britanija i Italija sa po 87 poslanika, Španija sa 64, Poljska sa 54, Holandija sa 27, Grčka sa 24..., a male države poput Malte, Kipra, Estonije, Slovenije i Litvanije imaju od 5 do 9 poslanika.
Vidi: http://www.cirp.ru/publikation/klitsounova/new%20parliament.htm
7 Vidi: Referendum o vstuplenii Litvы v ES: podkup SMI i argumentы litovskih evroskeptikov, http://www.regnum.ru/allnews/112320.html
8 Elena Konivec, Latviя pod klobukom ES, http://www.rosbalt.ru/print/263277.html
9 Vladimir Gligorov u intervjuu „Politici”, Svetlana Vasović-Mekina, Javnost progutala laži, Politika, 24. septembar 2006, str. 9.
10 Vladimir Gligorov, takođe u spomenutom intervjuu „Politici”, kaže da kriza u EU nije prevaziđena. „Pre će biti da se produbljuje”. Svetlana Vasović-Mekina, Javnost progutala laži, Politika, 24. septembar 2006, str. 9.
11 http://www. rus.delfi.lv/news/daily/latvia/ article.php?id=12214375
Izvor - Nacija online
No comments:
Post a Comment