Arheološka svedočanstva o poreklu Albanaca i potomcima Ilira

Izlaganje sa stručno-naučnog skupa „Metodološki problem istraživanja porekla Albanaca“, Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd, 21. juna 2007. Objavljeno u zborniku radova „Albanci lažni Iliri“, Pešić i sinovi, Beograd 2007.

Metodološki pristup arheološkom proučavanju porekla nekog naroda, u ovom slučaju Albanaca, može biti dvojak. Sa jedne strane, možemo nesporne osobine kulture naroda, koje se ogledaju u materijalnoj kulturi, pratiti u prošlost, i tako ustanoviti istoriju i poreklo tog naroda. Sa druge strane, može se proučavati kultura oblasti, bez unapred određenog cilja, određivanjem njenih osobina kroz vreme, i potom tako dobijene osobenosti tla pripisati jednom ili različitim etnosima. U slučaju savremenih Albanaca, što god se pod tim etnonimom podrazumevalo, u proučavanju njihovog porekla, pošlo se drugim putevima, sa namerom da se u više faza dokaže željeno. Cilj je da se pokaže da Slovenima (odnosno pravoslavnim Srbima) nije mesto na Jadranu, i zbog toga se dokazuje da su tu oduvek živeli Albanci. Za postizanje tog cilja iskorišćena je i arheologija. Prvo je trebalo dokazati da su Albanci potomci Ilira, a potom da su i potomci Dardanaca, što pretpostavlja i narednu fazu, u kojoj će biti samo potomci Dardanaca, a koji se ipak upadljivo razlikuju od Ilira. Za dokazivanje tih teza koriste se filološka građa, istorijski podaci i arheološka građa, pogrešno i lažno protumačeni. Da bi se arheologijom dokazao kontinuitet, iskorišćena je Komani Kroja kultura, navodna veza između Ilira i savremenih Albanaca.

Prvi arheološki radovi na proučavanju navodne prošlosti Albanaca, koji su ih povezali sa Ilirima, pokrenuti su iz Austrije i od naučnika rimokatoličkih krugova. Konstantin Jireček je video Slovene kao doseljenike, zemljoradnike koji su zauzeli župske predele, pred kojima se domoroci sklanjaju u planine, a među njima i preci Albanaca; međutim, izvorno područje Srba neočekivano nalazi u planinama između Ibra i Drine (Jireček 1952: 67). Za arheološki dokaz te teze iskorišćena je Komani Kroja kultura, o kojoj prve radove, na osnovu nalaza u Komaniju na Drimu, objavljuju 1900-1902. Treger, Degran, Reinah i Ipen, a zatim Ipen 1907, Nopča 1910. i Ugolini 1927. (Popović 1988: 329-337). Posle drugog svetskog rata albanski arheolozi počinju obimnija istraživanja drugih grobalja ove kulture i koriste ih za dalje dokazivanje da su oni potomci Ilira.

Kultura nazvana Komani Kroja, ili Koman, Komani, poznata je isključivo po grobljima, raspoređenim u trouglu između Ohridskog jezera, Skadarskog jezera i Krfa. Ta su groblja obično smeštena uz utvrđenja (Komani, Sard, Lješ, Kroja, itd.). Osobena su po bogatom inventaru (nakit, delovi nošnje, ratnička oprema), nekad datovanom u 7-8. stoleće. Samo u jednom slučaju takvo groblje zabeleženo je na crkvištu ranovizantijskog doba – na hramu Svetog Erazma kod Ohrida (Malenko 1976: 221-234). To groblje, donekle drugačije orijentisano od ruševina crkve, oštetilo je zidove hrama. Znači, postoji veliki diskontinuitet između hrama srušenog oko 600. godine, i stanovništva koje tu osniva groblje, a da ne zna za zidove bazilike ni njihovu orijentaciju. U Sardu kod Skadra sprovedena su istraživanja i groblja u podnožju grada i samog grada, koja su delimično objavljena. Iz utvrđenja su objavljeni nalazi metalnih predmeta Komani Kroja kulture, i samo jedan ulomak grnčarije - deo istovremenog lonca slovenske izrade (Komata 1980: T. 4). Iz Kroje, Lješa, Bukela i drugih mesta sa grobljima Komani Kroja kulture, nema objavljenih nalaza grnčarije. Bilo bi prirodno da nekom groblju odgovara naselje, unutar grada ili u smešteno negde u blizini, a uobičajen i najbrojniji nalaz iz naselja je grnčarija. Neobično je da nisu sprovedena iskopavanja „Kaljaje Dalmačes“ u Komaniju, utvrđenja pored koga je istraživano eponimno groblje. Pošto nema podataka o naseobinskim nalazima Komani Kroja kulture, osim pomenutog izuzetka, očigledno je reč o namernom sakrivanju podataka. Razlog je jasan: grnčarija, kao primerak iz Sarda, pokazuje slovensko stanovništvo. Na „Gradištu“ u Simici (južna Albanija) nađena je slovenska grnčarija i nakit 8-11. stoleća, ali tu groblje nije istraživano (Karaiskaj 1976: T. 10-11, 16). Time se otkriva metod manipulisanja arheološkim činjenicama – bira se šta će biti iskopavano, biraju se informacije koje će biti objavljene, a to su one koje se mogu iskoristiti za političke svrhe, dok se ostale sakrivaju.

Ove zloupotrebe mogu biti samo privremene, do utvrđivanja stvarnih činjenica, na nezavisan način. U ovom smislu je zanimljiv primer uglednog nemačkog naučnika J. Vernera, koji je pišući o nalazu zlatnih predmeta iz Vrapa kod Elbasana, ustanovio da on ne može biti stariji od 8. stoleća, sudeći po analogijama iz Panonije, ali ga je ipak povezao sa bugarskim vođom Kuverom, koji je živeo u drugoj polovini 7. stoleća (Werner 1983). Zahvaljujući potpuno nezavisnim istraživanjima, pre svega u Panoniji i stepama između Crnog mora i Kaspijskog jezera, danas se Komani Kroja kultura može pouzdano datovati u 9. stoleće i povezati sa Crvenim Hrvatima (Janković 2007: 186-209). Naime, neki predmeti osobeni za ovu kulturu dobro su poznati i datovani na navedenim područjima, gde su pronalaženi u pretežno nomadskom okruženju Alana, Bugara, Hazara, Avara, kao i Slovena. Neke osobine Komani Kroja kulture povezuju je sa ustanovljenim osobinama Starohrvata u Dalmaciji (Belošević 1980: 92-93; Milošević 1995). To, kao i pisani podaci, nedvosmisleno upućuje da Komani Kroja kultura pripada Crvenim Hrvatima, plemenu doseljenom na prostore između Ohridskog i Skadarskog jezera oko kraja 8. - početka 9. stoleća. Ta kultura je ugašena prilikom bugarskog osvajanja predela između Ohrida i Skadra, a u zaleđu Drača. Analogije za tu kulturu nalaze se izvan Balkanskog poluostrva i kod Starohrvata. Prema tome, ova kultura, koja nema korene na tlu na kome se obrazovala, ne može biti dokaz srodnosti Ilira i Albanaca, već dokazuje da su preci Albanaca doseljeni posle 9. stoleća.

Za sada je skoro nemoguće proučavati prošlost Albanaca arheološkim metodama, jer gotovo da nema takvih podataka o njima. To nije neobično, zato što su današnji Albanci mešavina različitih etničkih komponenti, odnosno različitih kultura. Oni koji su dali ime ovoj novoj naciji, zabeleženi su prvi put tek u 11. stoleću, pod etnonimima Albani i Arbani (Ferjančić 1988). Oni su bili doseljeni stočari i zato su arheološki teško prepoznatljivi – nisu poznati po trajnim naseljima ni zanatskoj proizvodnji; trebalo bi tražiti njihova groblja u planinskim predelima. Stočari ranijih epoha, kao Hunobugari ili ugarsko pleme, nisu zabeleženi po sopstvenoj grnčarskoj proizvodnji, koja je najčešći arheološki nalaz u naseljima, već po grobljima i grobnom inventaru, kojima se mogu pratiti njihove seobe izvan matičnog prostora. Pisani izvori i jezik ukazuju na raznorodno poreklo albanskih plemena, među kojima ishodište najznačajnijih Arbana (Šiptara) i Mirdita – Mardaita treba tražiti u prednjoj Aziji, od Kavkaza do Sirije. Za sada postoji samo jedan arheološki nalaz na području Albanije, koji odudara od opštih slovenskih osobina jugoistočne Evrope i upućuje na azijsko poreklo. To je grobni nalaz 9-11. stoleća iz doline Vojuše, predstavljen osobenim naušnicama, koje osim loptastih priveska na valjkastom nosaču, imaju sličnu jagodu bočno dodatu na kariku (Bodinaku 1983: T. 2. 11-12). Okolnost da su ti grobovi ukopani u tumule iz Bronzanog doba, iskorišćena je da se dokazuje kontinuitet sa Ilirima od preistorije, a groblje je pripisano Arbanima, jer se razlikuje od (starije) Komani Kroja kulture (što bi navodno značilo da ona pripada Mirditima?). Taj nakit još nema analogija na Balkanskom poluostrvu. Zato mislim da je to groblje za sada jedini i najstariji arheološki trag nekog albanskog plemena, iz 11. stoleća, koji su se u ovim grobljima sahranjivali zajedno sa tu ranije nastanjenim Slovenima. Znači, za sada je jedini ispravni put u istraživanju porekla Albanaca traganje za grobljima sličnih osobina. Naravno, te osobenosti se nisu mogle dugo održati, ukoliko sa doseljenicima nisu stigle i zanatlije koje su nosile materijalnu proizvodnju, što je malo verovatno. Treba pretpostaviti da se samo prva generacija doseljenika može prepoznati po donetoj materijalnoj kulturi, dok su naredne prihvatile proizvode područja u koje su se doselili. Svakako da bi se mogle istraživati i osobine duhovne kulture naroda koji se proučava, kao što su stan, način spremanja hrane, pogrebni običaji i slično, ali to su mnogo složenija istraživanja za koja kod Albanaca, za sada, nema uslova.

Od 1945. počinje propaganda da su i Metohija i Kosovo bile ilirske oblasti, prema tome i albanske, jer je pod okriljem fašističkih sila, Italije i Nemačke, prvi put oblikovana Velika Albanija. Tada je već propagandno bio utvrđen stav da su Albanci potomci Ilira. Zato je jezgro Ilira traženo samo u severnoj Albaniji i Crnoj Gori, uprkos tome što je arheološka nauka i tog doba i naših dana raspolagala dokazima da se matično ilirsko područje nalazi na dinarskom prostoru. Usledile su rasprave o Dardaniji, koja se u rimsko doba prostirala u današnjoj južnoj Srbiji i severnom delu Republike Makedonije; da bi se dobio prostor za današnje Kosovare, u Dardaniju je uključena i Metohija, a Dardanci su proglašeni za Ilire. Staro Hvosno, današnja Metohija, od Albanaca prozvana Dukađin, geografski je povezana sa zapadom, sa jadranskim slivom, a ne sa crnomorskim slivom, kao Kosovo. Geografski i arheološki apsurdno, iz propagandno političkih razloga, dve različite stare kulturno istorijske oblasti su povezane u jednu. Deo Dalmacije je pripojen Dardaniji, koja je nekada bila u sastavu rimske Gornje Mezije (a ona je obuhvatala ceo sliv Morave), ne bi li se Kosovari, kao navodni potomci Ilira, istorijski utemeljili na tuđoj zemlji. Proglašavanje novonastalih Kosovara od Albanaca naseljenih na Kosovo u dvadesetom stoleću, za potomke Dardanaca, ima dugoročan cilj. Kao što je to zacrtao još K. Jiraček, a danas podstakao N. Malkolm (1998: 28-41), Dardanija je bila i posle navodnog naseljavanja Slovena nastanjena domorocima, precima Vlaha i Albanaca, a onda je, od 12. stoleća, osvajaju Srbi pod Nemanjićima.*

Nasuprot ovoj propagandnoj delatnosti u oblasti arheologije, podržavanoj i usmeravanoj od strane albanskih mentora, stoje objektivne, proverljive arheološke činjenice. Danas može mnogo toga pouzdanog da se utvrdi o arheologiji područja Metohije i Kosova, gde su bez uspeha traženi dokazi o poreklu Kosovara od Ilira, a sprečavana istraživanja 6-12. stoleća, nesumnjivo slovenske epohe. Na simpozijumu „Iliri i Albanci“ održanom u SANU 1988, iznete su ozbiljne, bogato dokumentovane studije po ovim pitanjima. Danas se one u izvesnoj meri mogu dopuniti novim objavljenim arheološkim podacima. Tu pre svega mislim na katalog izložbe Arheološko blago Kosova i Metohije održane u SANU 1998. Pored toga raspolažemo savremenim tumačenjima, zasnovanim na novim ili davno objavljenim arheološkim podacima.

M. Garašanin je pretpostavio da se poreklo Ilira može videti u Cetinskoj kulturi (1988: 22-26). To je eneolitska ili bronzanodobna kultura, raširena duž jadranskog primorja, sa granicama u unutrašnjosti približno na pravcu Elbasan – Pljevlja – Sarajevo – Šipovo – Nin. Prepoznatljiva je po tumulima sa biritualnim sahranjivanjem i obredno lomljenom grnčarijom posebnog ukrasa. Ovaj obred sahranjivanja može se pratiti na istom području do prvih stoleća naše ere. Razbijanje posuda korišćenih za pogrebni obred osobeno je za Slovene (trizna). Za ovim slojem usledilo bi, po M. Garašaninu, naseljavanje nosioca kulture polja sa urnama, pre svega na zapadu dinarske oblasti i u slivu Morave, tako da dolazi do mešanja stanovništva različitih pogrebnih obreda. U Bronzanom dobu obrazuje se Brnjička kultura, osobena za Kosovo, jugoistočnu Srbiju u severnu Makedoniju, odnosno za buduće područje Dardanaca (Ljuci 1998; Tasić 1998: 152-158). Za nju je osobeno spaljivanje pokojnika i njihovo sahranjivanje u urnama, a retki su sahranjeni pokojnici. U Metohiji je obrnuto, preovlađuje sahranjivanje pokojnika u Bronzanom dobu, ali se misli da je i to područje Brnjičke kulture.

U Starijem gvozdenom dobu M. Garašanin (1988: 27-72, karte 2 i 4) izdvaja užu oblast isključive upotrebe tumula, koju pripisuje Glasinačkoj kulturi, i čini se „pravim“ Ilirima (između reka Mati, Ibra, Jadra, Neretve i Jadrana). Međutim, danas znamo da i na tom području ima sahranjivanja u poljima sa urnama, što pokazuje da nema razloga za razdvajanje ovog područja od onog zapadnog. Time se ni zemlja Ilira ne može razdvojiti od zapadnih oblasti, u kojima je češće spaljivanje pokojnika i njihovo sahranjivanje u takozvanim poljima sa urnama. Pored toga, nije ubedljivo uključivanje južne Albanije u izvornu ilirsku oblast na osnovu retkih tumula, jer su tumuli izuzetna pojava i na Kosovu. N. Tasić smatra da se Iliri, naglašene stočarske privrede, šire na Metohiju od 6. stoleća stare ere, a donekle i na Kosovo koje drže Dardanci; njihove kulture se upadljivo razlikuju (1998: 162-224).

Za pitanje teritorija Ilira i Dardanaca naročito je važno Mlađe gvozdeno doba, jer je to epoha o kojoj raspolažemo i pisanim podacima. Na žalost, za Kosovo i Metohiju ne raspolažemo sintezama o istovremenoj arheološkoj kulturi područja, već samo o grčkoj keramici (Parović – Pešikan 1998), što je neobično. Rasprave se još uvek vode oko pitanja da li su Iliri nastanjivali manje više sav prostor između Jadrana i Dunava, ili je samo njihovo ime rašireno sa matičnog područja do Dunava, od strane rimske administracije?. Ni M. Garašanin se nije duže zadržao na analizi kraja gvozdenog doba, odnosno poslednjim stolećima pre Hrista. On je video granicu Ilira i Dardanaca između Metohije i Kosova (1988: 74-75), mada je nekada zastupao stav da su Dardanci nesumnjivo Iliri (1964: 149). F. Papazoglu je smatrala da su Dardanci Iliri, koji su u istorijskom dobu pretrpeli snažan trački uticaj sa istoka (1988: 161-208), a da je Metohija bila deo provincije Gornje Mezije odnosno Dardanije, na osnovu rimskih natpisa (1969: 148-151). Pitanje Dardanaca, koje tek treba rešiti, ipak je u rukama arheologa.

Osobenosti materijalne kulture pokazuju da se zaista područje od Jadrana do Dunava povezuje nekim sličnim osobinama, na primer zaponima sa osmolikim petljama iz Mlađeg gvozdenog doba. Tako je bilo i u vreme dominacije Kelta, do rimske okupacije, mada su i razlike očigledne – u Panonskoj niziji primenjuju se uglavnom ravna groblja sa urnama, a na dinarskom prostoru upadljivo je sahranjivanje pod humkama. Da se kultura tih prostora može povezati sa Slovenima, pokazala je još 1981. K. V. Kasparova. Ona je ustanovila da je u Zarubinjeckoj kulturi prisutan jak uticaj sa panonskog i dinarskog prostora, na osnovu nekih predmeta, pre svega zapona. Zarubinjecka kultura nastaje oko kraja 3. stoleća pre Hrista kao nova pojava u Podnjeprovlju i Polesju. Oko kraja 2. stoleća prerasta u Kijevsku kulturu 3-5. stoleća, nesumnjivo slovensku (nosioci Kijevske kulture potom dolaze u srpsko Potisje u vreme Huna). Otkriće K. V. Kasparove upotpunila su istraživanja P. Popovića, koji je pokazao da se „kopljasti“ zaponi, osobeni za Ilire u 3-2. stoleću od Belog Podrimlja preko Sarajeva do zapadne Neretve, pojavljuju na području od Une na zapadu preko Posavine i srpskog Podunavlja do Timoka na istoku, u 2-1. stoleću, odakle stižu do Dnjepra (1994, 1999: 48); tamo su postali prepoznatljiva osobenost Zarubinjecke kulture. To nesporno dokazuje da je stanovništvo predrimskog Ilirika učestvovalo u obrazovanju slovenskih kultura, odnosno u etnogenezi Slovena.

Nije bez značaja ni okolnost da se u isto vreme, od 2-1. stoleća pre Hrista, na severnim obodima Panonije i obroncima Karpata pojavljuju groblja spaljenih pokojnika pod humkama, negde zajedno sa „ravnim“ grobljima, kao u Zemplinu, groblju kasnog 1. s. e. – 2. st. n. e. (Budinský-Krička i Lamiová-Scmiedlová 1990). Zatim se u gornjem Potisju, na Karpatima i gornjem tokovima Sireta, Pruta i Dnjestra, obrazuje kultura Karpatskih kurgana (nadgrobnih humki), koja će trajati do Huna. U svom tom području i vremenskom rasponu, grnčarija delom pokazuje osobine tračkog prostora, obično pripisivanog Dačanima i Getima, ali koji se može povezati i sa Dardancima i sa Skordiscima. Međutim, primena humki i neki predmeti ukazuju na ilirska područja. Na osnovu nekih oblika grnčarije, položaja naselja, izgleda staništa i drugih pojava sličnih mlađim kulturama istog tla, smatra se da je ova Kultura karpatskih kurgana Slovenska. Isti predeli Karpata su potonje i sadašnje područje Bojka, odakle se, po Konstantinu Porfirogenitu, Srbi doseljavaju u Vizantiju u vreme cara Iraklija. Za sada su najstarije izdvojene arheološke osobine Srba gromile 4. stoleća, pogrebne obredne humke (Janković 1998: 130-132). I dok arheološke osobine Srba odgovaraju naslednicima Cetinske kulture na ilirskom prostoru, Zarubinjecka kultura, u kojoj se primenjuju „ravna“ groblja, jedan je od naslednika Kulture polja sa urnama Podunavlja, koja se iz Panonije raširila na druga evropska područja. Kroz pogreb na prostoru koji se pripisuje Ilirima, u najširem smislu, vidimo dve složene tradicije, u kojima se primenjuje spaljivanje i sahranjivanje, koje su se u izvesnoj meri prožimaju. Zato arheološko određivanje etnonima „Ilir“ mora za sada ostati otvoreno. Ali obe ove etničke komponente arheoloških kultura dinarskog područja, koje se ovako ili onako povezuju sa Ilirima, nesumnjivo učestvuju u etnogenezi Srba i Slovena.

Povod za povlačenje nekih nosioca arheoloških osobina Ilira preko Dunava do Dnjepra tokom 3-1. stoleća pre Hrista, mogu biti samo keltski i rimski napadi. Kelti pustoše ilirska područja u Posavini i Podunavlju u 4-3. stoleću. Od 3-2. stoleća Rimljani postepeno osvajaju prvo jadransko priobalje, a zatim i unutrašnjost dinarskog prostora, i završavaju pokoravanje ilirskih oblasti do Dunava oko smene era. Posle Panonskog ustanka 6-9. g., Rimljani su desetkovali pobunjeno stanovništvo. To su bili razlozi da se deo takozvanih Ilira iseli na sever. Stočari, sa kojima se obično povezuju tumuli, iseljavaju se prvo u pobrđa na severu Panonije, slične predelima sa južne strane Save. Zatim se povlače na više karpatske prevoje, verovatno zbog naseljavanja Sarmata u Potisju i širenja germanskih plemena sa zapada. Zemljoradnici, sa kojima se obično povezuju „ravna“ groblja, odselili su se još dalje, u Podnjeprovlje, verovatno u više seoba i različitim pravcima.

Zato treba preispitati raširen stav o naseljavanju Slovena na Balkansko poluostrvo u 6-7. stoleću. Naime, zbog zajedničkog slovenskog etnonima, prvi put zabeleženog u 5. stoleću, nametano je shvatanje da su Sloveni nova etnička tvorevina. Ovde se ne mogu upuštati u složena zbivanja tokom Velike seobe naroda, ali se mogu osvrnuti na neke lako proverljive arheološke činjenice, koje na očigledan način pokazuju da ne treba olako prihvatati uobičajena tumačenja pisanih izvora. Prvo, istraženo je više nalazišta 4-5. stoleća na dinarskom prostoru, koja su sa jedne strane slovenskih osobina, a sa druge strane se mogu povezati sa domorocima, tzv. Ilirima. To su obredne gromile iz Resanovaca i Crljivice, možda i okoline Konjica, podizane umrlim, vid kulta predaka, uobičajen kod Srba do 12. stoleća. One se oslanjaju sadržajem i datovanjem na slične tumule rimskog doba, sa pretpostavljenim sahranjivanjem nad humkom (Jovanović 1984: 73-78, 88-97). Druga vrsta svedočanstva je naselje nastalo na rimskoj vili kod Višegrada, srušenoj u hunsko-germanskoj najezdi, sa grnčarijom koja sadrži osobine i slovenskih kultura izvan rimskih prostora i osobine autohtone, ilirske grnčarije (Čremošnik 1970). Proizilazi da su doseljenici, Sloveni, kulturno srodni domorocima koji nisu bili romanizovani. Postoji još čitav niz arheoloških svedočanstava o seoskom stanovništvu Mezije, Panonije i Dalmacije koje primenjuje stare pogrebne običaje, tradicionalna staništa i grnčariju, odnosno koje nije bilo romanizovano do Velike seobe naroda, kada su Latini uglavnom napustili ove predele.

Druga faza Velike seobe naroda odigrala se u 6. stoleću, da bi se navodno završila naseljavanjem Hrvata i Srba u vreme cara Iraklija. Pravo svetlo na ova zbivanja baca okolnost da su u nizu vizantijskih tvrđava nađeni ulomci slovenske grnčarije iz vremena pre njihovog napuštanja ili uništenja, a uz njih i grobovi hrišćanski sahranjenih Slovenki. Skeleti sahranjenih monaha 6-17. stoleća u manastiru Tvrdošu kod Trebinja, među kojima i oni hercegovačkih mitropolita, pripadaju dinarskom antropološkom tipu (Mikić 2001), a ne može biti sumnje da su oni bili Srbi. U Caričinom Gradu kod Lebana, gde se nalazilo sedište arhiepiskopije Severnog Ilirika, nađen je slovenski ženski nakit poznog 6. stoleća, kao i grnčarija, koji ukazuju da su tada najmanje polovinu stanovništva ovog prestonog vizantijskog grada mogli sačinjavati Sloveni (Dj. Janković 2004: 47-48). Ovakvih primera ima još. Zato je jasno da su toponime rimskog doba, kao što su Skupi – Skoplje i Nais - Niš sačuvali Sloveni (Srbi), a ne Vlasi ili Albanci, kako je pretpostavio K. Jireček.

Ovde još treba podsetiti na arheološka svedočanstva o dobu 9-12. stoleća na Kosovu i u Metohiji, gde se danas šire Albanci, tvrdeći da su tu autohtoni, iako su postali većinsko stanovništvo na tom prostoru pogromom Srba i pod pritiskom velikih sila. Arheologija raspolaže podacima o nekoliko istraživanih grobalja sa pratećim inventarom (nakitom) i više crkava. Nesumnjivo srpskoj kulturi pripadaju gromile pod Šarom, koje se moraju vrlo široko datovati između 6. i 9. stoleća (Janković 1998: 20-21). Devetom stoleću pripadaju naušnice iz uništenih grobova Čečana kod Vučitrna (Jovanović 1977), kao i deo krčaga sa glagoljskim zapisom iz istog grada (Tomović 1991: 5-12). Naušnice sa središnjom lunulom između tri jagode iz Čečana deluju kao osobene za srpsko zlatarstvo. One su nađene i u groblju u Matičanu kod Prištine iz 10-11. stoleća (Jovanović i Vuksanović 1981). Najstarije srednjevekovne crkve su Svetih Apostola u Pećkoj Patrijaršiji (Čanak – Medić 1995: 24-29), sagrađena verovatno u 7. stoleću, možda na starijim temeljima, i Studenica Hvostanska, gde je na srušenoj bazilici ranovizantijskog manastira podignuta nova crkva u 7-8. stoleću (Janković 2007: 130-137). One po tipu osnove odgovaraju graditeljstvu Dalmacije, što pokazuje da je Metohija bila u sastavu tadašnje srpske države. Mlađe su crkve Sveta Tri Jerarha u Dečanima, Bogorodica Ljeviška i bazilika u Sočanici, koje se mogu povezati sa dobom bugarske vlasti u 9-10. stoleću, a svakako sa uspostavljanjem arhiepiskopije koja je bila pod bugarskim patrijarhom do 971. godine (Janković 2004b; 2007: 220-225). Upadljivo je da su pod Nemanjićima stare crkve u Metohiji obnavljane, a na Kosovu su iznova građene. Tako su u Metohiji obnovljeni episkopski hram Bogorodice Ljeviške u prvobitnom obimu, u Dečanima je pored hrama Sveta Tri Jerarha sagrađen velelepni manastir (na starom crkvištu?), u Studenici Hvostanskoj je uspostavljena episkopija uz stari hram, a u Svetim Apostolima u Peći, gde je abdicirao veliki župan Stefan Nemanja, uspostavljeno je sedište arhiepiskopije i potom patrijaršije. Na Kosovu su Nemanjići iz temelja obnavljali crkve, kao u Gračanici, gde je prvo na mestu bazilike 11. stoleća sagrađena manja a zatim crkva veća od prvobitnog hrama. Čini se da bi takav slučaj mogao biti i u Banjskoj. Sadašnji hram u Lipljanu je manji od stare episkopske bazilike; bazilika u Sočanici je ostala zapuštena, a i Stara Pavlica je ostala zanemarena darovima. Zato se postavlja pitanje ko je rušio crkve na Kosovu u 12. stoleću. Kosovo jeste bilo ratno poprište između Vizantije i Srbije, ali zar bi i jedni i drugi rušili crkve? Međutim, nekom novodoseljenom plemenu iskonske svetinje ništa nisu značile. Kao i danas.

* Zato je predvidljiva namera Albanaca da u neposrednoj budućnosti zauzmu dolinu Južne Morave sa Vranjem, Bujanovcem, Preševom i opštinama istočno od Morave, dolinu Jablanice sa Medveđom i Lebanima, doline gornjeg Vardara sa Skopljem i Kumanovom. To su sve oblasti nekadašnje Dardanije antičkog doba. Sledeća propagandna faza, za 21. stoleće, biće da su Bošnjaci (Srbi muslimani) zapravo Iliri, da su Albanci u Albaniji potomci Latina i pravoslavnih Grka, a tzv. Kosovari da su potomci Dardanaca. Cilj je, kako se čini, obnavljanje nekadašnje arhiepiskopije Prve Justinijane, pod okriljem Rima.

Đorđe Janković

Bibliografija

• J. Belošević 1980: Materijalna kultura Hrvata od 7-9. stoljeća, Zagreb.

• N. Bodinaku 1983: Kultura e varrezës së hershme mesjetare shqiptare në luginën e sipërme të vjosës të rrethit të përmetit, Iliria 1, 241-250.

• Budinský-Krička i Lamiová-Scmiedlová 1990 A late 1st century B.C. - 2nd Century A.D. Cemetery at Zemplin, Slovenská Archeolόgia XXXVIII-245-359.

• J. Werner 1950: Slawische Bügelfibeln des 7. Jahrhunderts, Reinecke-Festschrift, Mainz.

• 1983: Neue aspecte zum awarischen Schatzfund von Vrap, Iliria 1, 191-201.

• M. Garašanin 1964: Istočna granica Ilira prema arheološkim spomenicima, u Simpozijum o teritorijalnom i hronološkom razgraničenju Ilira u praistorijsko doba, ur. A. Benac, Centar za balkanološka ispitivanja, Sarajevo, 135-150, 166-175.

• 1988: Nastanak i poreklo Ilira, u Iliri i Albanci ur. M. Garašanin, Beograd, 9-80.

• Đ. Janković 1998: Srpske gromile, Beograd.

• 2004: O Crkvi Raške doba pre Nemanje, Glasnik SAD 20, 63-68.

• 2007: Srpsko Pomorje od 7. do 10. stoleća, Beograd.

• Dj. Janković 2004: The Slavs in the 6^th Century North Illyricum, Glasnik SAD 20, 39-58.

• K. Jireček 1952: Istorija Srba, preveo J. Radonjić, Beograd.

• A. Jovanović 1984: Rimske nekropole na teritoriji Jugoslavije, Beograd.

• V. Jovanović 1977: Über den frühmittelalterlichen Schmuck von Čečan auf Kosovo, Balcanoslavica 5, Prilep, 128-145.

• V. Jovanović i Lj. Vuksanović 1981: Matičane, nècropole sud-slave de X^e et XI^e siècle, Priština – Beograd.

• Gj. Karaiskaj 1976: Gërmimet Arkeologjike të viteve 1974-1975, Symizë, Iliria 6, 350-352.

• 1980: Gradishta e Symizë në periudhën e vonë antike dhe mesjetë, Iliria 9-10, 171-210.

• K. V. Kasparova 1981: Rolь юgo-zapadnыh svяzeй v processe formirovanя zarubineckoй

• kuьturы, Sovetskaя arheologiя 1981 2: 57-78.

• D. Komata 1980: Varreza arbërore e Shurdhaut (Rrethi i Shkodrës), Iliria 9-10 (1979-1980), 105-121.

• K. Ljuci 1998: Bronzano doba, u Arheološko blago Kosova i Metohije od neolita do ranog srednjeg veka, ur. N. Tasić, Galerija SANU 90, Beograd, 120-146.

• V. Malenko 1976: Novi arheološki naodi na lokalitetite „Kozluk“, „Gabavci“ i „Sv. Erazmo“, Macedoniae acta archaeologica 2, Prilep, 219-234.

• N. Malcolm 1998: Kosovo. A Short History, Macmillan, London.

• Ž. Mikić 2001: Antropološki sadržaj crkve Uspenja Bogorodice u Tvrdošu, Vestigatio

• vetustatis Aleksandrini Cermanović – Kuzmanović od prijatelja, saradnika,učenika, ur. M. Lazić, Beograd, 311-318.

• A. Milošević 1995: Komanski elementi i pitanje kasnoantičkog kontinuiteta u materijalnoj kulturi ranosrednjovjekovne Dalmacije, u Etnogeneza Hrvata, Zagreb, 97- 104.

• F. Papazoglu 1969: Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Centar za balkanološka ispitivanja, Sarajevo 1969.

• 1988: Ilirska i dardanska kraljevina, u Iliri i Albanci, ur. M. Garašanin, Beograd, 145-171.

• M. Parović – Pešikan 1998: Grčka keramika, u Arheološko blago Kosova i Metohije od neolita do ranog srednjeg veka, ur. N. Tasić, Galerija SANU 90, Beograd, 228-254.

• V. Popović 1988: Albanija u kasnoj antici, u Iliri i Albanci, ur. M. Garašanin, Beograd, 201-250.

• P. Popović 1994: Lanzenfibeln des Westbalkans und der Donauniederung, Balcanica 25-1, Belgrade, 53-71.

• 1999: The Scordisci and the Bastarnae, Le Djerdap - Les Portes de fer a la deuxieme moitie du premier millenare av. J. Ch. Jusqu’aux guerres daciques, ed. M. Vasić, 47-54.

• F. Prendi 1980: Një varrezë e kulturës arbërore në Lezhë, Iliiria 9-10 (1979-1980), 123-170.

• G. Tomović 1991: Glagoljski natpis sa Čečana, Istorijski časopis 37, Beograd (1990), 5-

• 18.

• H. Spahiu i D. Komata 1975: Shurdahah (Sarda), La cité Albanaise médiévale fortifiée, Iliria 3,

• 265-338.

• B. Ferjančić 1988: Albanci u vizantijskim izvorima, u Iliri i Albanci, ur. M. Garašanin, Beograd, 285-352.

• M. Čanak – Medić 1995: Arhitektura prve polovine XIII veka, II, Beograd.

• I. Čremošnik 1970: Istraživanja u Mušiću i Žabljaku i prvi nalaz najstarijih slavenskih naselja kod nas, Glasnik Zemaljskog muzeja 25, Sarajevo 45-117.

Prvi put objavljeno: 2007-06-21
Na Rastku objavljeno: 2007-11-23
Datum poslednje izmene: 2007-11-23 21:22:15

KULTURNI RAT U SRBIJI

U ovom radu (1) se, najpre, određuje pojam kulturnog rata. To je rat koji jedna frakcija kulturne elite vodi protiv određenih vrednosti. Zatim se pokazuje kako on izgleda u SAD. Nakon toga, prelazi se na slučaj Srbije. Kulturni rat se ispituje kroz dramu Pad Biljane Srbljanović. Potom se objašnjava mehanizam uspostavljanja kulturne hegemonije u eliti koji ne spada u kulturni rat, ali vodi istom cilju. To je osmotski sistem oponašanja u kulturi. O njemu se govori u trećem delu rada. Konačno, u zaključku, ukazuje se na pojavu institucionalnog imperijalizma i zalaže se za stvarnu depolitizaciju srpskih kulturnih ustanova.

Ključne reči: ideologija, kultura, politika, elita, demokratija

Pojam kulturnog rata

Kulturni rat (culture war) je pojam koji nam dolazi iz SAD (2). Njega bi možda bilo bolje prevesti kao “rat u kulturi” – ako kulturu shvatimo u najširem smislu, kao oblast duhovnih i društvenih vrednosti.

Zašto rat, ko vodi rat i oko čega se ratuje? Reč rat se upotrebljava iz tri razloga:

1. Za radikalnu kulturnu elitu postoji jasna podela po načelu “prijatelj–neprijatelj”. Naravno, to ne znači da ne postoje i drugi učesnici kulturnog života kao što su “neopredeljeni”, “nesvesni onoga što se zbiva”, “taktički saveznici”, “neprijatelji po drugoj liniji” itd. Ipak, linija fronta postoji, a kada god dođe do sukoba, dosta pouzdano se može reći ko će se pojaviti na jednoj, a ko na drugoj strani.

2. Neprijatelj se strasno, gotovo svim bićem, mrzi. Mrze se zapravo vrednosti (vrline) do kojih je njemu stalo. Mržnja je često opsesivna, a glavni neprijatelji postaju za mrzitelje izvorište najčudovišnijih fiks-ideja.

3. Iz te strasne mržnje proizilazi želja da neprijatelj bude uništen, da ga jednostavno ne bude. U nemogućnosti da se sprovede istrebljenje njegovih ideja, vrednosti, pa i ljudi, želi se njihovo poniženje. Ideje i ljudi se izvrgavaju simboličkim i stvarnim izrugivanjima, ponižavanjima...

Sadržaj kulturnog rata, dakle, jeste poricanje ili nipodaštavanje određenih kulturnih vrednosti, a njegov glavni oblik je ponižavanje, ismevanje, cinizam u odnosu na glavne simbole i nosioce.

Ko vodi rat? U SAD je reč o delu društvene, kulturne, medijske, akademske, pa i političke elite. Njeni pripadnici se najčešće nazivaju radikalima ili progresivistima, dok se nasuprot njima nalaze tradicionalisti ili konzervativci. Obe strane sebe vide kao liberale, ali su prvi radikalni liberali, a drugi tradicionalni liberali (3). Rat su započeli radikali napadom na tradicionalne vrednosti, šezdesetih godina 20. veka, tokom tzv. američke kulturne revolucije (4). Tokom naredne dve decenije radikali su – zahvaljujući obrazovanju, srednjoklasnom poreklu i potrebi sistema za novom ideologijom – dospeli do elitnih položaja u američkom društvu (5). Kao “simbolička elita”, postepeno su preuzimali kulturne, obrazovne i medijske ustanove (6). Iako je, tokom osamdesetih godina, Reganov neokonzervativizam preovladao u politici i ekonomiji, radikali su ostvarili lake pobede u kulturi, umetnosti i medijima. Iako su, tokom devedesetih godina, progresivisti preko Klintonovih osvojili i politiku, tradicionalisti su se, na polju kulture, počeli reorganizovati, napravivši front. U njega su ušli hrišćansko-konzervativni (7), ali i neki levi intelektualci (8). Taj front je, u ovoj deceniji, postojan, mada radikali i dalje uživaju premoć u kulturnim institucijama.

Oko kojih vrednosti se ratuje? Oko svih, najviše oko najvažnijih. U društvu postoji stalni sukob oko vrednosti. Ljudima je važna vera, dakle borba će se voditi – na ovaj ili onaj način – oko verskih simbola i religije (recimo, može li se postaviti krst na javnom mestu ili ne). Ljudima su važni brak i porodica, dakle, vodiće se borba oko braka i porodice (ko sve može da sklopi legalni brak i usvaja ili zadrži decu). Ali rat u kulturi je posebna vrsta rata zato što se ratuje oko simbola, i to simboličkim sredstvima. U kulturnom ratu predmet napada je znamenje, simbol određene vrednosti (ili skupine vrednosti). To znamenje nije predmet pravne ili telesne borbe, već predmet simboličkog poricanja kroz kulturu. Tome služi osobena estetika u kojoj se ono što je privatni ili grupni politički stav predstavlja kao umetničko delo par excellence.

Ta estetika, koju brižljivo neguju radikali, ima četiri koraka. U prvom se umetnost tako redefiniše da se u nju praktično može uključiti svaki smisleni čin ili njegov proizvod samo ako su u stanju da pobude bilo kakvu reakciju publike. U drugom koraku se smisleni čin svede na “izazivanje šoka” kod “konzervativne”, “malograđanske” ili “tradicionalističke” publike. U trećem koraku pristupa se šokiranju i provociranju tako što se simboli najviših tradicionalnih vrednosti izlažu ponižavanju. Konačno, u četvrtom koraku se to delo ili performans proglašavaju umetničkim samo zato što se uspelo u šokiranju publike. Svi prigovori da to nije umetnost odbijaju se kao irelevantni, sa obrazloženjem da dolaze od neuke publike ili od “konzervativnih” i “retrogradnih” kritičara.

Evo nekih primera. Andreas Serano (Andreas Serrano), koji uživa status umetničkog fotografa (9), izložio je, 1989, u jednoj galeriji (10) sliku koju je nazvao Popišajte Hrista (Piss Christ (11)). Slika prikazuje Raspeće u žutoj izmaglici, uz objašnjenje da je to žutilo nastalo potapanjem Raspeća u mokraću “umetnika”. Ova provokacija izazvala je negodovanje tradicionalista. Oni su se pobunili što je ovo “umetničko” delo plaćeno 15.000 dolara iz državnog budžeta (12). Zbog toga je čak otvorena i rasprava u Senatu (13). Ali sve se završilo pozivanjem na “umetničke slobode” i “modernu estetiku”.

Drugi primer je slika Presveta Bogorodica (The Holy Virgin Mary (14)), izložena 1999. u Muzeju umetnosti u Bruklinu. Njen autor, Kris Ofili (Chris Ofili) nacrtao je neku grotesknu spodobu i onda oko nje zalepio slonovu balegu i pornografske fotografije ženskih genitalija. Na to je Skot Lobedo (Scott LoBaido) bacio gomilu konjskog izmeta na fasadu muzeja. Kada je policija krenula da ga privede, on je rekao da je i sâm umetnik i da “samo ispoljava sopstvenu kreativnost”. Policija, međutim, nije imala sluha za ovaj performans. Razlika je, naravno, što je iza Ofilija stao kritičarski establišment, a iza Lobeda nije.

Treći primer je jedno “umetničko” delo Roberta Mepltorpa (Robert Mapplethorpe (15)), inače ikone “umetničke gej fotografije”. To delo se sastoji iz slike Presvete Bogorodice pretvorene u krvavu spravu za mučenje, uz koju je dodata “umetnička” fotografija samog Mepltorpa, koji se slikao kako sebi nabija dršku od biča u čmar (16). Mepltorp je slavu, u umetničkim krugovima Njujorka, stekao snimajući naga tela glumaca pornografskih filmova. Naročito se istakao nizom sadomazohističkih fotografija (17), od kojih je jedna i ona sa bičem. Ali kritika mu je zamerila samo to što je na jednoj od slika (br. 6) prikazan goli crnac u položaju koji “asocira na eksploataciju” (18). Kada je, 1988. bilo objavljeno da je oboleo od side, njegove slike su, na umetničkom tržištu Njujorka, dostigle cenu od pola miliona dolara. Umro je posle tri meseca. Danas se i dalje smatra “majstorom homoerotske fotografije”, dok se o karakteru njegovih fotografija nage dece (umetnost ili pedofilija?) vodi rasprava (19).

Estetičari iz redova progresista tvrde da je u svim ovim slučajevima reč o “umetničkom izražavanju” koje nije u vezi s politikom ili ideologijom. Umetnici samo žele da šokiraju publiku, vele oni, pa biraju ono što će je najviše isprovocirati. Međutim, čak i ako ostavimo po strani problem da li je izazivanje šoka dovoljno da nešto bude okarakterisano kao estetski čin, postavlja se pitanje – zašto je umetnost isključivo napad na jedan tip vrednosti? Zašto se šokiranje publike postiže isključivo napadom na tradicionalne vrednosti, ali ne i na one do kojih drže progresivisti? Zašto je ponižavanje ili ismevanje hrišćanskih vrednosti umetnost, dok bi sadistički akt, recimo, prema nekoj feministkinji ili homoseksualcu bili s gnušanjem odbačeni kao “primitivan” i “politički nekorektan”?

Takođe, ako je samo izazivanje šoka dovoljno da bi se neko delo vrednovalo kao umetničko, zar ne bi onda najveća umetnost bila ismevanje vrednosti koje su zajedničke i progresivistima i tradicionalistima? “Šta bi se dogodilo”, pita se Bjukenen, “kada bismo se rugali holokaustu predstavljanjem kompjuterizovanog foto kolaža nage Ane Frank kako se razuzdano igra sa SS trupama iz Aušvica?” (20). Zašto to ne bi nikako bila umetnost, a nabijanje drške od korbača u rektum Bogorodice po definiciji jeste? Zašto je samo i jedino izrugivanje hrišćanskim, tradicionalnim vrednostima umetnost, dok je sve ostalo divljaštvo i neumetnost?

Očigledno, estetika je ovde instrumentalizovana u političke, odnosno ideološke svrhe. Iza forme umetnosti krije se opsesivna mržnja prema “neprijateljskom” tipu vrednosti. Pri tome, sâm čin destrukcije uopšte ne mora, od početka do kraja, biti ideološki ili politički osvešćen. Nesrećni Mepltorp je verovatno iskreno uživao u svojoj igri sa bičem. On je verovatno osećao “autentično” zadovoljstvo što to može javno da radi iznad slike Device Marije. Međutim, promovisanje njegove naslade u umetnost, u estetski čin, u vrednost, nesumnjivo jeste ideološki, odnosno politički čin. Mehanizam tog promovisanja – u kome učestvuju galeristi, umetnički kritičari, članovi muzejskih saveta, kompanijski darodavci (21), predstavnici nacionalnih fondacija za umetnost itd. – sve to, dakle, jeste deo kulturne politike. Jer određenje šta jeste, a šta nije umetnost jeste kulturna politika. A ona se u ovim i drugim slučajevima svodi na rat do istrebljenja tradicionalnih vrlina i tradicionalnih vrednosti.

Zašto se to radi – posebno je pitanje u koje ovde ne možemo previše duboko da uđemo. Samo ćemo reći da je reč o tipičnoj ideologiji (i estetici) tzv. transnacionalnog progresivizma (transnational progressivism) (22). Nju zastupa elita koja opslužuje globalni, “moderni”, “progresivni” sistem – transnacionalna elita i njena frakcija tzv. postnacionalna inteligencija (23). Taj sistem koče nacionalne države, koje ograničavaju “slobodnu tržišnu utakmicu”. Zato – dole nacionalizam, dole nacionalna država! Taj sistem koči tradicionalna kultura koja, propovedajući skromnost i uzdržavanje, ograničava potrošačke apetite lokalnog stanovništva. Zato – dole tradicionalizam, dole konzervativizam!

Taj sistem koči i svaka druga ideologija koja je konkurentna i koja ne učvršćuje moderni sistem moći. Jer moć je dobrovoljna poslušnost (24). Zato je ideologija ključni aspekt modernog sistema. Ona nas preparira da verujemo u ono što treba, ona stvara poželjan sistem vrednosti iz koga automatski proizilazi naša poslušnost. Tu ideologiju oblikuje globalna transnacionalna elita, usađujući nam je u glave putem medija (25). Iz ugla elite, tradicionalne religije samo su konkurentske ideologije koje, čak i kad nisu neprijateljske, prosto smetaju. Religija, naime, kada je autentična i samosvojna, jeste alternativni sistem vrednosti. A oni koji su usvojili jedan sistem vrednosti teško da će lako usvojiti drugi. I zato – dole s religijom! A naročito dole s tradicionalnom religijom, s tradicionalnim hrišćanstvom!

Tako se pokazuje paradoks moderne umetničke elite. Ona živi i stvara u uverenju da je pobunjenik protiv oveštalih struktura, da razvaljuje stege, da izaziva moćne i da juriša na nebo. Ali ta pobuna je samo lupanje na otvorena vrata. To je potplitanje i ismevanje starca (nacionalnih struktura) koji nekada jeste bio jak, ali koji je danas i sâm žrtva novog siledžije u kraju (globalističkih struktura). Umetnička elita “hrabro” kinji tog starkelju, da bi zatim u džep stavila novac koji joj je, zadovoljan i razveseljen, dobacio mladi siledžija. Svi ti “alternativci”, svi ti “heroji otpora”, svi ti “pobunjenici protiv sistema”, zapravo su samo njegove sluge. Oni su nedovoljno inteligentni čak i da shvate svoj lakejski položaj. Ili nedovoljno pošteni da ono što i sami naslućuju priznaju – makar samima sebi.

Pad Biljane Srbljanović

Kulturni rat se vodi i u Srbiji. Njega vodi ovdašnja frakcija transnacionalne elite (26), koja izrazito dominira u kulturi i medijima. Kako taj rat izgleda može se videti na primeru Biljane Srbljanović (1970) (27) i njene drame Pad (2000). Ovaj slučaj smo izabrali zato što naša transnacionalna elita borbenija u pozorištu nego u likovnim umetnostima (28). Biljana Srbljanović je u tim krugovima uzdignuta u “kultnog pisca” (29). Njoj se, na B92, daje prvo mesto na listi VIP blogera, a uvek se ističe da je ona “najprevođenija i u inostranstvu najigranija srpska dramska spisateljica” (30).

Ideja drame Pad, koju je prihvatio da igra direktor Bitef teatra Nenad Prokić, a režirao Gorčin Stojanović, najbolje se može videti iz desete scene. Njeno je štivo Biljana Srbljanović sa ponosom okačila na svoj B92 blog (31). Glavni junak ove drame, razume se onaj rđavi, jeste vladika Nikolaj Velimirović. Njega Srbljanovićeva zove “pop Nikolaj Stratimirović”. Ne samo da je ime dato tako da neposredno ukazuje na vladiku Nikolaja, već i sama spisateljica kaže da je u drami “u mnogo navrata citirala čitave pasaže tada još nekanonizovanog Nikolaja Velimirovića” (32).

Scena se najavljuje opisom odaje u kojoj, na odru, leži mrtvo dete Jovan, dok njegovi roditelji u tuzi i očaju sede pored njega. Evo kako, po spisateljici, izgleda početak te scene: Pop Nikolaj Stratimirović i Crkvenjak Glogov uz buku ulaze. Stratimirović u pravoslavnoj mantiji, preko nje pancir. Glogov u crkvenjačkom odelu, preko njega pancir. I ne samo da su “pop” i crkvenjak upali “uz buku”. Oni su očigledno toliko bahati da čak ni ne primećuju da je u sobi odar! Nastavljaju da galame, a crkvenjak osorno pita ucveljenu majku: “Snajka, ima li nešto da se popije?” Sunčana ne ustaje. Gleda mrtvog Jovana, dodaje spisateljica, da ne bi bilo zabune zbog nepriličnosti pitanja.

Kako bi potcrtala koliko su Nikolaj i njegov crkvenjak ogavni, Srbljanovićeva ih dodatno ogovara opisujući njihovo ponašanje i izgled. Crkvenjak neprestano prdi, pljuje i trese nos na pod: Glogov pljune. (...) Glogov se usekne. (...)Glogov prdne. A Nikolaj, koji, kao što smo videli, preko svešteničke odore nosi pancir prsluk, kako sedne, ispod mantije, zablistaju njegove crvene ženske lak-cipelice. (...) Sunčana maše glavom, a Stratimirović lakovanim cipelicama. Poetski, zar ne?

Najzad, zlehudi roditelji nekako uspevaju da Nikolaju i crkvenjaku objasne da pred njima leži mrtvo dete. “Šta to bi, snajka?” pita crkvenjak, pokušavajući da odgonetne uzrok nesreće. “Je si l' postila? – Nisam. – E pa zato. Jesi li se prala? – Jesam. – Još gore!” Na to se uključuje i Nikolaj sa sledećim objašnjenjem: “Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela. A šta će to poštenom čoveku? Šta će mu česma kada je čist iznutra! (...)U šta veruješ? U nauku. Čemu se diviš? Kulturi. E, pa znaj majko, nauka i kultura dete su ti ubile!”

Jer “šta je to kultura?” propoveda dalje Nikolaj. “Parče hartije i gipsani stub. Šta je nauka? Gomila laži i jevrejskog podmetanja.” Aha! Nikolaj, crkvenjak, i uopšte popovi, ne samo da mrze vodovod i kanalizaciju, nauku i kulturu. Oni mrze i Jevreje. Štaviše, oni su i koljači. Kada im domaćin kaže da njegova porodica i nije verujuća, uslediće ovo. Nikolaj: “Niste, je li? Glogov, nož! Glogov pruža Stratimiroviću kamu. Domaćin: – Šta ćeš s tim? Dobro, čekaj, kad ste već ovde... Stratimirović zgrabi jabuku i jednim naglim udarcem preseče je na pola.” Dakle, da se domaćin nije dosetio i pozvao Nikolaja da ipak obavi opelo, odvratni mantijaš bi ga sigurno zaklao!

U nastavku saznajemo i da Nikolaj kao “uzrok naše patnje” vidi i sledeće stvari na slovo p: “pentijum”, “penicilin”, “peting”, “pederastiju”, “penetraciju”, “penis”, “Pentagon”... Šta bismo tek saznali da je Nikolaj izneo celu azbuku omraženih pojmova? Za nesrećnu majku, koja u početku ne pokazuje znake religioznosti, Nikolaj veli: “Da se manje školovala, ne bi ona meni tako odgovarala.” Kako bi joj probudio veru, Nikolaj izvodi “program” pod nazivom: “Recimo NE Civilizaciji!”. Tokom tog programa, Nikolaj je podučava (način pisanja je Srbljanovićeve):

“U pauzama ratovanja, između dve bitke, napada na kafiće, džamije, crkve, obore i sela, naš narod morao bi mnogo više da se moli, i to ne za milost, već za novi boj!”

“U slučaju totalnog i unapred izgubljenog rata naš narod treba da se pod hitno – MNOŽI!!!”

“Kada se u izabranom narodu rodi muško dete, njegov boravak ovozemaljski samo je proputovanje ka večnoj blaženoj smrti. Treba zato dete bodriti da nađe prečicu, treba mu omogućiti da na stazi ne zaluta, već da sigurnim korakom, žurno i veselo juriša put groba! Život je ljudska izmišljotina, medicina – opasan porok, obrazovanje je tuđinska nakaza, a mir neprirodno stanje u koje čovek greškom zapada!”

“Jeste li ikada čuli neku našu molitvu za dobrobit kulture? Jeste li čuli ikad da se neko naš moli da osvoji pismenost? Da li iko ikad kroz molitvu vapio za obrazovanjem? Je li se vapilo za civilizovanjem i tehničkim dostignućima? Nije!”

Pošto ju je Nikolaj ovako “ubedio”, sirota majka ipak postane religiozna. Njoj je preko potrebna sveštenička uteha i moli Nikolaja, koji hoće da ide, da ostane: “Zašto nas ostavljaš? Sad, kad sam ti poverovala?” Međutim, nikakvo preklinjanje ne pomaže, Nikolaj bezosećajno veli da ima druga posla. Kako bi ga zadržala, očajna majka izjavljuje da je dete na odru – Nikolajev sin! Ali Nikolaj hladno odgovara: “Očinstvo nikada nije dokazano!” A crkvenjak na to dodaje: “A meni si govorila da je moje!” Žena nastavlja da preklinje, sada već sa jasnom erotsko-mazohističkom notom u glasu: “Ostani, molim te, tvoja sam, tebi se predajem...” Ali ni to ne pomaže. Na kraju, žena očajno i slomljeno pita: “Nikolaju Stratimiroviću, kakav si ti to božji čovek?!” A Nikolaj se “široko nasmeši” i “veselo kaže” – i time se ova, deseta scena efektno završava: “Lažni. Zar se ne vidi?”

Pisac može mrzeti neki svoj lik. Ali ovolika omraza, koliko je kod Srbljanovićeve ima za Nikolaja Velimirovića, zaista je neobična. Šta gore možete da kažete za nekoga od ovoga? Bezdušni, prljavi, perverzni koljač koji nema poštovanja čak ni za mrtvo dete – za koje se ispostavlja da mu je sin! Eto to je Nikolaj Velimirović Srbljanovićeve. Takav lik kao što je Nikolaj, ili njegov crkvenjak, i nisu istinski ljudi. Tako zao teško da iko može biti. Zapravo, njen Nikolaj je tipična propagandistička karikatura, psihološki plitka i neuverljiva. On kao da je sišao sa nekog plakata kompartijskog Agitpropa iz 1945. godine. On kao da je lik iz neke propagandističke predstave koja se igra u kineskom selu 1966, ili neke druge godine Kulturne revolucije. Razlika je jedino u tome što su se takva propagandna pojednostavljivanja činila u ime “bolje budućnosti i socijalizma”. A Srbljanovićeva to radi verovatno u ime “bolje budućnosti i evro-atlantskih integracija”.

To nasilje nad sopstvenim likom, taj lični odnos prema sopstvenoj imaginaciji zaista su začuđujući. Zašto Srbljanovićeva toliko mrzi jednog mrtvog starca da ga mora oživeti u liku “popa-koljača” sa “crvenim, lakovanim cipelicama”? Zašto se ta savremena, mlada žena obrušila na jednog umrlog bogoslova tolikom silinom da je skliznula u tipični agitprop? Nikolaj je za nju očigledno izvesno znamenje, a sve što je iza tog znamenja za Srbljanovićevu je predmet bola. To može biti samo zato što je i sama Srbljanovićeva, ranih devedesetih, bila upravo deo onoga što je zamrzela krajem te decenije (33). Ona je jednostavno, kao i mnogi u srpskoj eliti, tokom devedesetih doživela bolno preumljenje. I baš veličina bola i silina tog preumljenja nalaze se u srazmeri sa sadašnjom omrazom prema sopstvenom stanju pre obraćenja.

No, preumljenje Srbljanovićeve i ostale kulturne elite manje je bilo posledica novih saznanja, a više spoljnog pritiska, i to ne samo političkog. Reč je o ideološkom, kulturnom, pa i materijalnom pritisku kome smo bili izloženi tokom devedesetih. Na jednoj strani se nalazio Miloševićev autoritarni nacionalizam, i materijalno i duhovno poniženje koje je on proizvodio. Na drugoj strani nalazile su se američke i zapadnoevropske kulturne i materijalne vrednosti kojima smo se svi iskreno divili. Srpska elita je, naime, tokom celog razdoblja komunizma visoko uzdizala upravo zapadni tip kulture i načina života. Stoga je za sve nas izbor – Milošević ili Zapad – bio lak. Problem je, međutim, nastao onda kada su se SAD i EU počeli prema Srbima i Srbiji ponašati ogoljeno nepravedno, bezobzirno i nasilno. To se videlo već 1995, tokom pada zapadne Slavonije i Krajine, a postalo je više nego očigledno tokom bombardovanja Srbije 1999. Pitali smo se: kako uopšte nepravda, bezobzirnost i nasilje mogu da dođu iz takvog oličenja svih naših želja? Bili smo paralisani tim paradoksom i tražili odgovor na njega.

Neki od nas su shvatili svu naivnost svoje slike sveta i počeli istančanije da gledaju na stvari. Drugi su, međutim, poverovali da zbilja nešto dubinski nije u redu sa ovim narodom. Pred agresijom onoga koga su voleli i ko je imao moć da ih kazni ili nagradi, oni su se poistovetili sa agresorom, odvojivši se od drugih žrtava. Poverovali su da su zatvorenici zbilja krivi što su kolektivno, kao narod, utamničeni. Počeli su da mrze ostale zatvorenike. A ta mržnja je neke pretvorila u simboličke kapoe.

Kapoi iskreno preziru ostale zatvorenike i izlažu ih, na zadovoljstvo upravljača, javnom ponižavanju. Kapou je naizgled mirna savest. On ne batina sapatnike zbog neke sitne materijalne privilegije. Ne, taman posla! On to radi zato što su Jevreji zaista lenje, parazitske svinje. Zato on ne udara malo, tek onako da zapovednik logora vidi. On udara istinski jako, strasno, tražeći baš ona mesta koja najviše bole. On valja Jevrejina u blato, vuče ga po kaljuzi, pretvarajući ga baš u ono što gospodari i kažu da Jevrejin jeste – prljava svinja. I kada zatim posmatra zapovednike i logoraše, sve je krajnje konsistentno. Na jednoj strani su čisti, uredni, glatko obrijani ljudi u blistavim čizmama. Na drugoj strani su mršave, prljave kreature u odvratnim ritama. I izbor je jednostavan, baš kao i objašnjenje stanja i uzroka. A ismevanje tih kreatura – u pojednostavljenim, logorskim komadima, u kojima igraju sami zatvorenici – postaje omiljena zabava i gospodara, i kapoa.

No, kakva je uopšte ta umetnost ponižavanja i ismevanja? Kakva je to estetika, estetika sadizma, estetika kapoa i komesara? Zamislimo šta bi se desilo da na isti “umetnički” način obradimo neki drugi istorijski lik. Zamislimo da u odaju sa odrom uđe persona dramatis koja je nazvana “Zoran Kinđić”. I da je rečeno kako “preko lister odela nosi kožni mantil sa SS oznakama”. I da sa njim uđe izvesni “Čedomir Jović”, opisan kao mladić “zalizane, nauljene kose, sa velikim podočnjacima”. I da Čedomir ne “prdi” i ne “pljuje”, ali “neprestano ušmrkava neki beli prah”. I da Zoran pita majku “Je li građanko, jesi li ti išla u crkvu? – Jesam. – E pa zato! A jesi li govorila protiv reformskog puta? – Jesam. – E pa zato!” I sve tako koješta i tome slično.

Zamislimo, dakle, da sve što je Biljana Srbljanović uradila svome “Nikolaju Stratimiroviću” da se isto uradi “Zoranu Kinđiću”. Da li bi to i dalje bila “umetnost” i “beskompromisno suočavanje sa zlom u nama”? Ili bi to bio “pozorišni skandal”, “zloupotreba pozorišta u političke svrhe”, “ruganje mrtvom čoveku i istorijskoj ličnosti”? Da li bi se reklo – to je sloboda umetničkog izražavanja, ne smemo se u to mešati. Ili bi se kazalo – sramota na šta se troše pare građana ove zemlje, vlast je kriva što ovo finansira, dole vlada!

Ali neko će reći, jedno je Zoran Đinđić, a drugo Nikolaj Velimirović. Zašto drugo? U ovoj zemlji zacelo nije manje ljudi koji uvažavaju Sv. Nikolaja Srpskog od onih koji slave Prvog Demokratskog Premijera. Takođe, svakako da ne misli više njih da je Nikolaj “kontroverzna istorijska ličnost” od onih koji to misle za Đinđića. U čemu je onda razlika? U eliti. Jer Đinđić je kultni lik Prokića, Srbljanovićeve, Gorčina, Alise i ostalih pripadnika naše zlatne, prestoničke elite. I pošto oni mrze Nikolaja, umetnost nije izrugivanje Đinđiću. Umetnost je izrugivanje Nikolaju.

Tako se još jednom pokazuje da vaš uspeh zavisi od toga koliko ste uspeli da pogodite ideje i vrednosti – uključiv i one političke – koje su poželjne kod elite koja definiše šta je dobro, a šta ne, šta jeste umetnost, a šta ne. Uspeh Srbljanovićeve, krajem devedesetih, i u Srbiji i u svetu, upravo se tako može objasniti. U “Beogradskoj trilogiji” (1997) i “Porodičnim pričama” (1998) ona je govorila i domaćoj, dominantno opoziciono orijentisanoj kulturnoj eliti, kao i svetskoj eliti, upravo ono što je ova želela da čuje – da je u pravu sa svim svojim negativnim i pozitivnim stereotipima, da je njeno mišljenje o ovdašnjim ratovima, kao i o Srbima, tačno i da ni u čemu i nikada ne greši.

Iza “beskompormisne kritike” krilo se, zapravo, beskompromisno povlađivanje. Stvarni umetnički kvalitet bio je u drugom planu. Kao što je to za “Porodične priče”, pomalo sa čuđenjem, primetio jedan mađarski kritičar: “Ova drama, dosta prikazivana u evropskim, pa čak i u vanevropskim pozorištima, doživela je uspeh verovatno zbog duhovne solidarnosti sa željom da se skine teret sa savesti. Kao pozorišni komad ovo delo je loše. Dečja perspektiva još i ne smeta toliko, iako je u domenu klišea, jer je upotrebljiva... Međutim, kod dece Biljane Srbljanović nisu ni dečje, a ni ratne specifičnosti dovoljno razrađene, nedostaju čak i minimalna dramaturška i jezička sredstva” (34).

Objašnjenje domaćeg i svetskog uspeha Biljane Srbljanović koje je ovde ponuđeno ne znači da postoji nekakvo zavereničko središte iz koga se zapoveda ko će se uzdići, a ko poniziti. Savremena struktura moći, kao što je pokazao Fuko (35), nije centrirana, već difuzna. Nadzor i disciplinovanje obavljaju se preko sistema vrednosti, preko pozitivnog potkrepljivanja i preko kažnjavanja. Ljude sa poželjnim sistemom vrednosti uzdiže široko raspoređena elita. Ona uopšte ne mora biti svesna da njene sopstvene ideje imaju veze sa njenim dominantnim položajem u svetskoj strukturi bogatstva i moći. Fotograf koji za svoju fotografiju samozadovoljavanja iznad slike Device Marije dobije 100.000 dolara i naziv umetnika verovatno misli da zaslužuje upravo toliko novca. To što je on baš Amerikanac, koji živi baš u Njujorku i homoseksualac koji se izruguje baš tradicionalnoj religiji za njega je, verovatno, slučajno i nebitno. Ali neka se samo zapita – šta bi bilo da je Zairac koji živi u Kinšasi, kao otac četvoro dece, i izruguje se globalističkoj ideologiji? Da li bi za svoje delo dobio i 100 dolara, a nekmoli hiljadu puta više?

Osmotski sistem oponašanja u kulturi

Čak i bez neposrednog pozitivnog potkrepljivanja pojedinaca, sistem vrednosti se iz vrha elite prenosi na obode elite i dalje, u podelitu, preko mehanizma statusnog oponašanja. Savremeno svetsko društvo možemo posmatrati kao lestvicu nejednakih statusnih položaja. Ti položaji svakako da imaju veze sa materijalnim zaleđem. Ali njihova glavna odrednica ipak je pojedinčev sistem vrednosti. Prihvatanje određenog sistema vrednosti može voditi do boljeg statusnog položaja, a ovaj, makar u izgledu, i do viših nagrada. Otuda kulturu viših statusnih slojeva – njihov izgled, ponašanje, način života – oponašaju niže statusne grupe. Medicinske sestre i tehničari oponašaju lekare, seljani oponašaju građane, službenici šefove...

Oponašanje ima vid kapilarnosti (trickle effect) (36), što znači da se osmotski širi društvom. Ljudi sa nižih položaja oponašaju način oblačenja, češljanja, govorenja, stanovanja, prevoženja, letovanja itd. osoba sa viših položaja. Time oni ne žele nikoga da prevare u pogledu svog društvenog položaja (kao što često veruju snobovi na vrhu) (37). To se može shvatiti samo kao znak prihvatanja sistema vrednosti koji stvaraju viši društveni krugovi, znak nesvesnog prihvatanja njihovog prvenstva, njihove kulturne nadmoći. Oponašajući one gore, nižeplasirani sami sebi stvaraju iluziju o uzdizanju. Ali time priznaju i jačaju sistem. Tako kupuju loz za životnu lutriju, nadajući se dobitku. I premda je broj dobitaka neveliki, samo posedovanje loza ima umirujuću funkciju.

Taj mehanizam oponašanja uspešnih deluje i u sferi umetnosti. Uzdizanje jednog tipa umetnika, sa tačno određenom vrstom političke ili društvene poruke, daje signal svima ostalima koji takođe žele da postanu uspešni umetnici. Nije važno da li je uzdizanje na koje se ugleda medijski projektovano – kao u slučaju Marka Vidojkovića (38), ili posledica delovanja sistema – kao u slučaju Biljane Srbljanović. Recept se brižljivo prepisuje i pokušava primeniti. Ako Biljana Srbljanović ima uspeha zato što se izruguje tradiciji i Crkvi – i mi ćemo to da radimo. Ako se Biljana Srbljanović izruguje telesnim manama živih srpskih vladika (i to niko ne smatra neuljudnim) (39), ako nas lepi i moderni novinari sa B92 svakodnevno podsećaju da su srpske vladike pedofili – onda je dozvoljeno kazati ili napisati sve što želimo na račun SPC-a i time ćemo i sami ući među “moderne” i “progresivne” (40).

Taj mehanizam osmotskog oponašanja vidi se i u dramskoj umetnosti. Pisati o Srbiji kao crnoj rupi prepunoj ludaka postaje ne samo recept za uspeh, već i opšte mesto svih onih koji drže do sebe. Kao učesnika jednog savetovanja u Kragujevcu, ljubazni domaćini su me pozvali da u gradskom pozorištu pogledam predstavu "Kontumac" (41). Pisac štiva, objasnili su mi, rodom je Kragujevčanin, Đorđe Milosavljević (1969), filmski scenarista i režiser sa dosta uspeha. “Kontumac” znači karantin, lazaret, mesto za izolaciju bolesnih od gube i kolere, kao i onih koji dolaze iz zaraženih krajeva. Cela Srbija je u ovoj predstavi kontumac – mračno i bolesno mesto na granici Evrope u kome caruje neznanje i zlo. U Srbiji su svi rđavi: vlastodršci jer su primitivni i pohlepni, narod jer je primitivan i nasilan, intelektualci jer su primitivni i pritvorni. I svi su Srbi takvi – mladi ili stari, muškarci ili žene, obrazovani ili neobrazovani. Jedan jedini lik je pozitivan – Adolf Berman. On je iskren, kulturan, dobar i pažljiv. Ali nikakvo čudo – nije Srbin! On je stranac koji pokušava da civilizuje divlje Srbe. Istina, njegova ljubav, Jelena Vukotić sve vreme se čini kao da može biti pozitivan lik. Ali, naravno, nije. Otkriva se da ju je Bermanu zapravo podmetnula “Udba” Miloša Obrenovića kako bi ga nadzirala. Sve je prljavo, sve je pokvareno, sve je prokleto. I Berman mora da beži glavom bez obzira nazad, u civilizaciju. Što dalje od uklete Srbije!

Đorđe Milosavljević je pre “Kontumca” (2005) napisao, između ostalog, i scenarije za filmove "Nebeska udica" (1999) i “Nataša” (2001). “Nebeska udica” je film o bombardovanju Srbije i teško da bi se mogao zamisliti patriotskiji film od njega. “Nataša” je film o revolucionarnom 5. oktobru, takođe aktuelan za tadašnju atmosferu u društvu i eliti. Kako je, međutim, autor “Nebeske udice” za šest godina stigao do “Kontumca”? Upravo preko mehanizma osmotskog oponašanja. Oponašanje, ovde, međutim, uopšte nije moralo biti podstaknuto nekim određenim delom, nekim određenim autorom ili idejom. Milosavljević, pišući dramu 2005. godine, nije morao da pred sobom ima sliku uspeha “Bureta baruta” (1998) Gorana Paskaljevića. Ili da ima viziju Biljane Srbljanović kako prima neku evropsku nagradu. Ne, on čak nije morao ni svesno da odluči: “Poslužiću se negativnim stereotipom o Srbima i tako ću uspeti”.

Mehanizam oponašanja uopšte nije morao da deluje na svesnom, intencionalnom nivou. Jednostavno, negativni stereotipi o Srbima, o njihovoj kulturi i tradiciji, postali su deo sistema vrednosti i svetske i ovdašnje elite. Srbi su postali znak za “biti svetski gubitnik”, i svako ko drži do sebe ne želi taj znak (42). I pošto je sve na nivou znakova, Biljana Srbljanović obredno otresa sa sebe “srpski” prah u Bisanu i Beogradu, a Đorđe Milosavljević u Kragujevcu. A gledaoci, dok u Beogradu i Kragujevcu ovacijama ispraćaju “Pad” i “Kontumac”, takođe obredno stresaju sa sebe prah i misle – “Ne, ja nisam Srbin, nikako. Ja sam elita, jer – meni se ovo dopada. Meni ovo mora da se dopada. Ma, baš je lepo, baš je pametno. Kako je divno biti elita!”

A onda naši kandidati za elitu, željni proboja i slave, gledaju šta radi Biljana Srbljanović i misle: “Pa to i nije tako teško, to mogu i ja”. Kada je Srbljanovićeva prenela deo iz “Pada” na svoj blog, znao sam da je samo pitanje trenutka kada će sledeći B92 bloger napisati svoju prvu dramu, po uzoru na “beskompromisni” Pad, služeći se istom “kapo-estetikom”. I dva meseca docnije, B92 bloger koji se potpisuje kao Queeria, pseudonimom iza kog čitaoci bloga prepoznaju Predraga M. Azdejkovića, objavio je “dramu u tri čina” pod nazivom Važno je biti Izdajnik (43).

Dramu najavljuje plakat-fotomontaža, izrađen tako da oglašava navodnu premijeru u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 28. juna 2007. Središnje mesto plakata zauzima slika srpske državne zastave, sa krunom i orlom, kako gori u plamenu. Glavni junak drame je sâm Predrag M. Azdejković koji je optužen za izdaju. Tužilac je Ivana Žigon, sudija Dobrica Ćosić, a dvojica policajaca su Dragan Jočić i Dušan Mihajlović. Tu su još i Jelena Karleuša, kao branilac, i Brana Crnčević, kao “duh nacionalističke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti”.

Azdejković je optužen kao izdajnik samo zato što je imao seks sa Albancem. On se time ponosi i, uprkos tome što ga bičuju “dvojica policajaca u crnim kožnim uniformama”, priča sve pojedinosti svojih seksualnih odnosa sa Albancem – koliki mu je ud, kako su i gde to radili itd. Muškarci koji ga slušaju počinju da se uzbuđuju, traže sve nove i nove detalje i zavlače ruke u pantalone. Jedino prisutne žene i vremešni sudija (Đosić) osećaju neku odvratnost. Ali se teše tako što iz kesice jedu “neku braonkastu masu”. “To je sveto. To je lekovito. Od srpske dece sa Kosmeta”, kaže za to Ivana Žigon. Na kraju, dok Azdejković objašnjava seksualnu tehniku koja se zove “grudvanje” – “to vam je ono kad vam on svrši u usta, a vi posle ispljunete u njegova i onda se ljubite i gutate tu spermu, koja se razmazuje po vašim usnama, obrazima i licima” – više ni “to sveto(...) od srpske dece sa Kosmeta” ne pomaže. I dok svi povraćaju, u poslednjoj rečenici drame saznajemo šta je po sredi: “Pa ovo su govna!”

“Svaka čast!”, “Vrh!”, “E ovo se zove BLOG!”, “When is the premiere?”, “Ovakva političko-društveno-moralna satira taman treba Srbiji!”, “Na nekoj televiziji da se pusti. Da se razdrmamo malo. Da na pravi način pokažemo šta znači sloboda govora i medija”… Ovako su, i slično, prokomentarisali Azdejkovićevu dramu posetioci B92.

I zaista, što da ne, zašto da Azdejkovićevu dramu Prokić i Gorčin ne postave na pozornicu? Da li je ona zaista toliko lošija od Srbljanovićkinog Pada? Kad zrelije razmislimo, ona u ponižavanju tradicionalnih vrednosti i ismevanju srpskih nacionalista ide i dalje od “beskompromisne” Srbljanovićeve. “Govna srpske dece sa Kosmeta” – kako je to samo genijalno! Pa to je jednako avangardno i genijalno kao Mepltorpova instalacija sa bičem i Bogorodicom! Pred Azdejkovićem je budućnost! Samo da mu dopuste da se njegov talenat do kraja razvije. Dajte mu da izađe u svet i on će nam se sigurno vratiti sa nekom velikom nagradom!

Tako je osmotsko oponašanje došlo do granice kulturnog polja. Preostalo je samo da zakorači i prelije se u svet života. Ali ono je već tu, svuda oko nas. Oponašanje kulturnih vrednosti samo je točkić u širenju statusnih vrednosti – tog sistemskog mehanizma socijalne promocije. Baš zato je razumevanje takvog mehanizma važna sastojnica kako sociologije kulture, tako i aktivne kulturne politike.

Zaključak

Opisujući kulturni rat koji transnacionalna elita vodi u Srbiji, zaputili smo se u opasno zemljište. Kultura je već dugo godina ovde “rezervisani domen”, zabran u kome prestonička kulturna elita određuje pravila igre. Taj monopol je uspostavljen još tokom višedecenijske borbe sa komunističkom nomenklaturom. Borba je, zahvaljujući simpatijama celog društva, bila uspešna. Tako su, početkom osamdesetih, društveni resursi podeljeni. Politička i kulturna elita prećutno su se sporazumele da svaka nadzire svoj domen, bez mešanja u poslove druge. Otpor Miloševićevom autoritarizmu još više je učvrstio ideologiju rezervisanog domena kod prestoničke kulturne elite. Od ostatka društva ona danas očekuje samo jedno – da dostavlja dovoljno novca za sve “umetničke projekte”, kao i za njen lagodan život na nivou evropske više srednje klase.

Međutim, savremeno demokratsko društvo ne podrazumeva feudalizaciju elita. Ono zahteva njihovu uzajamnu kontrolu i takmičenje oko resursa, i to isključivo na osnovu funkcionalnih sposobnosti (44). Politička elita ne može da vlada kulturnim resursima. Ali ni kulturna elita – a pogotovo ne samo jedna njena frakcija – ne može imati monopol nad celokupnom sferom kulture. Da bi društvo bilo uspešno, elita se mora regrutovati po načelu sposobnosti, a ne po merilu ideološke podobnosti ili lične lojalnosti. Ne može se dozvoliti da neka frakcija elite isključuje iz takmičenja za resurse čak i nadarene i sposobne pojedince samo zato što se ne uklapaju u njenu idejno-političku matricu.

Upravo je o tome reč kod naše “misionarske” inteligencije (45). Ona je u prethodnom razdoblju uspostavila personalni i grupni monopol nad mnogim kulturnim resursima u Srbiji. Sada, naša “postnacionalna” inteligencija u samu definiciju “kulture” i “umetnosti” ugrađuje svoje ideološko-političke nazore. Pri tome, ona se ne samo poziva na ideologiju transnacionalne elite kao univerzalni standard vrednosti. Ona i obilato koristi sve transnacionalne resurse. Tako se uspostavlja paradoksalna situacija. Postnacionalna elita je monopolisala, uz korišćenje transnacionalnih, i nacionalne resurse. Ti resursi se, na paradoksalni način, sada upotrebljavaju upravo za njihovo sopstveno ukidanje!

Štaviše, srpska “postnacionalna” inteligencija, dovršavajući projekat politizacije kulture, sprema se da svoj “rezervisani domen” iskoristi kao bazu za dalje širenje na okolna polja društvenosti. Naši umetnici – aktivisti “Peščanika”, LDP-a, B92 itd., na osnovu svoje umetničke kompetentnosti, proglašavaju se stručnim za reformu celokupnog društva. To što su uspeli u jednoj vrsti igre – i to u onoj u kojoj su, da budemo iskreni, kockice bile poprilično nameštene – daje im za pravo da zahtevaju preuzimanje komandnih položaja u celom društvu! Njihove ideje, ograničene i povremeno ne naročito plodne čak ni za sferu kulture, proširene na celokupno društvo pretvaraju se u prava čudovišta. Primer su javke Nenada Prokića da će “Srbija biti moderna, sa Srbima ili bez njih” (46), ili da “neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije!” (47)

Ta vrsta institucionalnog imperijalizma se, za njene nosioce, može pokazati kao veoma rizična. Ona aktuelizuje zahtev za depolitizacijom kulturnih ustanova i potvrđuje opravdanost zahteva za ukidanjem ideoloških monopola koji tamo postoje. Pri tome, treba biti potpuno svestan da će nosioci kriptopolitičkih monopola u kulturi upravo tu depolitizaciju smesta proglasiti za politizaciju! Pošto ste prethodno politizovali kulturu, vi ste sadržaj te politizacije proglasili za neutralni društveni standard, da biste, na kraju, utvrdili da će svaka depolitizacija biti zapravo politizacija kulturne sfere! Pošto ste ideološki i politički okupirali jednu sferu, vi sada svaki pokušaj uvođenja slobodnog takmičenja i merila sposobnosti u nju – proglašavate okupacijom! Pošto ste se ustoličili kao neformalni idejno-politički Ždanov srpske kulturne scene, vi sada svakog ko kaže da srpska kultura ne mora da maršuje jednim korakom – i to onim kojeg vi diktujete – proglašavate novim Ždanovom!

Ti retorički trikovi mogu da zbune naivne. Ali ne i ljude izvežbane u mišljenju i rasuđivanju. Trebalo bi konačno da se u ovoj kulturi nađe neko ko će da ustane i kaže im: “Gospodo, vi ste pojam kulturnog rata previše bukvalno shvatili! Vi institucionalne monopole koristite kao tvrđave iz kojih krećete u osvajanje i pustošenje okolnog zemljišta. Teško da ćete moći tako da nastavite. Ima još u ovoj zemlji ljudi koji veruju u nešto drugo osim u ‘transnacionalni progresizam'; još je u ovoj zemlji ljudi koji veruju da čovek ima i nešto drugo osim stomaka i genitalija; koji veruju da pamet nije odlika samo sadašnje generacije, već da su i prethodni naraštaji ponešto znali i ostavili nam u nasleđe; koji se ne stide što su deo ovog naroda i koji su spremni da ponesu njegovo ime; koji veruju da se golgota i raspeće ne leče beskrajnim konformizmom sa moćnikom, već strpljenjem, borbom i vaskresenjem.”

I ti ljudi treba da im končano kažu: “Borićemo se! Nećemo više mirno posmatrati kako preuzimate instituciju po instituciju, stopu po stopu, sve dok ne okupirate celokupno društvo. Čerčil je, u sličnoj prilici, kada je trebalo pružiti otpor silnicima, rekao: ‘Borićemo se na plažama; borićemo se na poljima i na ulicama; borićemo se u brdima. Nikada se nećemo predati!' (48) I mi, gospodo, borićemo se sa vama svuda gde je to potrebno. Borićemo se po novinama, borićemo se po sajtovima, borićemo se po tribinama, borićemo se po knjigama, borićemo se po pozorištima, borićemo se po galerijama... Nikada se nećemo predati! Pokazaćemo da su naše vrednosti bolje od vaših! I sigurni smo da će, na kraju, i ova zemlja i ova kultura – pobediti!”

Slobodan Antonić

Fusnote:

*. Vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, santonic @ f . bg .a c . yu .

1. Dopunjena verzija saopštenja izloženog na naučnom skupu Kulturna politika u Srbiji koji je organizovao IIC Nova srpska politička misao (Tara, 3 1. avgust – 1. septembar 2007).

2. James Davison Hunter, Culture Wars: The Struggle to Define America , New York : Basic Books, 199 2; vidi takođe i http :// en . wikipedia . org / wiki / Culture _ war

3. Robert H. Bork, Slouching Towards Gomorrah: Modern Liberalism and American Decline , Regan Books, New York 1996 , str. 4 – 5.

4. Ideološka perjanica šezdesetosmaškog pokreta, Herbert Markuze (Herbert Marcuse , 1898 – 1979 ), kulturnu revoluciju je odredio kao “temeljiti preobražaj vrednosti” (Markuze, Estetska dimenzija , Školska knjiga, Zagreb 1981, str. 167). A za kulturnu revoluciju u SAD on kaže: “Ona smera potpunom preobražaju celokupne tradicionalne kulture” (isto).

5. U SAD oni će 2005. držati 41 od 50 položaja guvernera federalnih država, 50 od 100 mesta u Senatu i 275 od 435 sedišta u Predstavničkom domu (Politika, 9. jul 2006, str. 4).

6. Prema istraživanju Lihtera i Rotmana ( Robert Lichter and Stanley Rothman, Media and Business Elites, Columbia University, New York 1982), već 1972. godine preko 80 odsto medijske elite u SAD glasalo je na predsedničkim izborima za Džordža Mekgaverna ( DS ) , iako je Ričard Nikson (RS) u opštem zbiru dobio 62 odsto glasova. Sličan odnos bio je i na izborima 1980, a zadržao se i do danas. Tako je na predsedničkim izborima 2004. godine uprava televizijske stanice CNN morala upozoriti zaposlene da se ne raduju pred kamerama vestima o vođstvu levičarskog kandidata Kerija u pojedinim izbornim okruzima. Keri je, inače, u samom Vašingtonu pobedio Buša sa 90:10 ( Politika , 22. april 2007, str. 4). To samo pokazuje kakvo je opredeljenje vrha državne administracije SAD i njihovih porodica.

7. Srpski čitalac se sa tim stanovištem najbolje može upoznati kroz knjigu Patrika Bjukenena (Patrick J . Buchanan), Smrt Zapada (The Death of the West ), Ihtus, Beograd 2003. (izvorno am. idanje 2002). Od izuzetnog je značaja i gorenavedena knjiga Roberta Borka (Robert H. Bork).

8. Kristofer Laš (Christopher Lasch), Pobuna elita: i izdaja demokratije ( Revolt of the Elites: And the Betrayal of Democracy), Svetovi, Novi Sad 1996. ( izvorno am. idanje 1994); o Lašu i njegovim shvatanjima vidi pobliže u Slobodan Antonić, “Kriza demokratije i transnacionalne elite”, Filozofeme 4 (2006): zbornik Srpskog filozofskog foruma , ur. Nikola Kajtez, str. 69-87. Novi Sad: SFF; http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2007_ant_elite.htm .

9. http :// en . wikipedia . org / wiki / Andres _ Serrano

10. Southeastern Center for Contemporary Art, Winston-Salem, North Carolina .

11. http :// en . wikipedia . org / wiki / Piss _ Christ

12. Delo je platila Nacionalna zadužbina za umetnost (National Endowment for the Arts ) koja se finansira iz federalnog budžeta (vidi: http://en.wikipedia.org/wiki/National_Endowment_for_the_Arts )

13. http :// www . csulb . edu /~ jvancamp /361_ r 7. html

14. http://www.renewal.org.au/artcrime/pages/c_ofili.html

15. http :// en . wikipedia . org / wiki / Robert _ Mapplethorpe

16. Na netu je dostupna samo ova “umetnička” fotografija, koja je ključni deo kompozicije: http://www.american-buddha.com/amapnew41.jpg

17. http://www.queerculturalcenter.org/Pages/Mappleth/MappPg1.html

18. http :// en . wikipedia . org / wiki / Robert _ Mapplethorpe

19. Isto, http :// www . glbtq . com / arts / mapplethorpe _ r . html

20. Bjukenen, str. 215.

21. Da bi se oslobodili poreza, oni kupuju umetnička dela na koja im skrenu pažnju članovi saveta i poklanjaju ih muzeju.

22. John Fonte, “Liberal Democracy vs. Transnational Progressivism: The Future of the Ideological Civil War Within the West”, Orbis , Summer 2002, http://209.85.135.104/

search?q=cache:ibn6j7Dq0cgJ:www.hudson.org/files/publications/

transnational_progressivism.pdf+john+fonte&hl=sr&ct=clnk&cd=2&client=firefox-a

23. Fonte, isto.

24. To je poslušnost iz uverenja da tako treba, da je to dobro za vas. Tirani koji vas vežu lancima i zatim bičevima nagone na rad obični su nasilnici. Pravi moćnici, međutim, uvežu vaše nervne ćelije, i to tako da im vi sa radošću služite. I mislite da je to služenje prava sloboda. Čuvena treća dimenzija moći znači baš to – da podložnik i ne primećuje da je sluga, da mu potčinjenost i prisluživanje ništa ne smetaju i da čak voli svoje ropstvo (vidi Slobodan Antonić, “ Tri lica moći ”, Nova srpska politička misao , god . XIII (200 6 ), br . 1–4, str. 7–33) .

25. Porodica sve manje vaspitava. Glavni vaspitač sada je televizor. Ko danas upravlja televizorom, drži i dečje duše. Treba samo pogledati omladinske kanale na svom televizoru, njihov sadržaj i vrednosti koje propagiraju. I videće se jasno niti kojima se vezuje ljudski mozak. Reklamne poruke – “Zabavi se!”, “Ti to zaslužuješ!”, “Misli na sebe!”, “Sledi svoje instikte!”... – direktno nam poručuju: “Ne zamaraj mozak razmišljanjem, samo nam se prepusti i tvoj život će biti večna zabava!”. One takođe kažu: “Troši i ne razmišljaj, važno je zabaviti se!” To i jeste pravo vrednosno jezgro sistema – neograničeni hedonistički materijalizam.

26. O njoj vidi Slobodan Antonić, “Rascepi u Srbiji i ustaljenje demokratije” , Sociološki pregled, god. XXXXI (2007) , br. 1 , str. 21 – 55. http://www.socioloskipregled.org.yu/Tekstovi/1(2007)/Slobodan%20Antonic.pdf

27. http :// sr . wikipedia . org / sr - ec /% D 0%91% D 0% B 8% D 1%99% D 0% B 0% D 0% BD % D 0% B 0_% D 0% A 1% D 1%80% D 0% B 1% D 1%99% D 0% B 0% D 0% BD % D 0% BE % D 0% B 2% D 0% B 8% D 1%9 B #_ note - BCN

28. Bosiljka Medić, Srpsko pozorište kao talac političkog marginalizma, http :// www . nspm . org . yu / kulturnapolitika /2007_ medic 1. htm

29. Tako ju je nazvala Alisa Stojanović u TV emisiji Ključ (51. emisija; “Dronjci srpskih mitova”; http://www.natasa-miljkovic.com/arhiva/051.php ).

30. http ://82.117.206.28/ Develop / KoJeKo . nsf / c 9 c 629 eb 29 aab 07 bc 12570 a 500309 ea 0/95 c 74076231 e 33 fac 12570 e 400385 be 0? OpenDocument

31. Biljana Srbljanović, Moja borba s buvama (blog B92, 11. april, 2007 ), http :// blog . b 92. net / arhiva / node /5163

32. Isto, http :// blog . b 92. net / arhiva / node /5163 .

33. Srbljanovićeva je, povremeno, 1991–1993, objavljivala tekstove u kragujevačkim Pogledima, listu izrazite nacionalističke i ravnogorske orijentacije ( http://www.komentar.co.yu/sip/

viewtopic.php?p=29953&sid=d88721026950cc50e049e7887b0a0a66#29953 ).

34. Tamaš Koltai (Koltai Tamás), “ Igrati se smrti ” ,

http://www.pozorje.org.yu/2003/predstava6.htm

35. Mišel Fuko, Nadzirati i kažnjavati: rođenje zatvora , Prosveta, Beograd 1997, str. 91.

36. Lloyd A. Fallers, Inequality: Social Stratification Reconsidered , The University of Chicago Press, Chicago and London 1970, str. 30 i dalje.

37. Zato i vrtoglavo menjaju modu. Kada dovoljno ljudi može sebi priuštiti nova luksuzna kola, u modu ulazi posedovanje starih luksuznih automobila itd.

38. Slobodan Vladušić, K raj nacionalne kulture?, http :// www . nspm . org . yu / kulturnapolitika /2007_ vladusic 1. htm ; Slobodan Vladušić, Čolović&Vidojković protiv Pekića i Vladušića, http :// www . nspm . org . yu / kulturnapolitika /2007_ vladusic 2. htm

39. U svome blogu “Šta je bre ovo?!” (27. avgust, 2006; http :// blog . b 92. net / arhiva / node /1680 ), Biljana Srbljanović se izruguje vladici Atanasiju, zovući ga “Atanasije Gipsana Kragna Jeftić”, i vladici Irineju nazivajući ga “Irinej Piksla Bulović”. Zaista, vrhunac umetničke imaginacije: izrugivanje nečijim bolestima, nečijem ortopedskom pomagalu i nečijim debelim naočarama. I to radi heroina Druge Srbije i političke korektnosti, Biljana Srbljanović? Ali i Srbljanovićeva, kao i cela ostala transnacionalna elita misli da će zauvek ostati lepa i mlada (Laš, isto, str. 42). I da starost, bolesti i patnja nju moraju zaobići, jer ona je posebna, naročitog kova. Zato Srbljanovićeva i jeste vrsta estetskog rasiste, ali pametnog rasiste. Ona svoj rasizam ispoljava samo tamo gde je to bezbedno – u izrugivanju sveštenicima i Crkvi. Naprotiv, u beskrajnoj sestrinskoj ljubavi koju na svome blogu pokazuje prema globalistički poželjnim manjinama (recimo, homoseksualcima i ljubiteljima pasa lutalica) Srbljanovićeva će ispoljiti neočekivano strpljenje (za jednu gorljivu osobu koja za sitnicu plane). Ona će trpeti sve njihove gluposti i veoma paziti da joj slučajno ne promakne ni tračak nesnošljivosti. Tako se i na primeru “neobuzdane i nepredvidive” Srbljanovićeve pokazuje sva licemernost i duhovna praznina “političke korektnosti”. Ona bornira svaki duh i od beskompromisne “ tigrice ” očas posla nastane umiljata “cica-maca”.

40. Tako jedan posetilac sajta B92 kaže: “Gledam kako se to zlo od religije, otelotvoreno na ovim područjima kroz fašističku organizaciju zvanu Srpska pravoslavna crkva, krupnim koracima ponovo integriše u civilno društvo i njegovu vlast, školstvo, medije, zdravstvo...” ( http :// www . b 92. net / info / komentari . php ? nav _ id =258789# hrono http :// blog . b 92. net / text /601/ Sram %20 vas %20 bilo %21/ ). Drugi kaže da je “ spc (pravopis je izvorni – S . A. ) sastavljena od šljama koji samo pokazuje o kakvoj se organizaciji radi ” (isto). Treći veli: “popovi siluju decu, popovi blagosiljaju ratne zločine i njihove izvršioce, popovi uteruju mržnju, strah i netrpeljivost, prave harač među sirotinjom (...). Svašta se još priča o crkvama i manastirima, ne mogu da navodim činjenice, ne pada mi napamet da me tuže za klevetu, ali postoje indicije i o prostituciji i raznim drugim bludovima...” ( http :// blog . b 92. net / text /622/ Ja %2 C %20 nevernik %21/ ). Tako je! Uništite bestidnicu!

41. “Kontumac" ili “ Berman i Jelena ” , premijera 15. decembar 2005, Teatar “Joakim Vujić”, Kragujevac ( http://www.joakimvujic.com/news_archive.php ).

42. Milan Brdar i Slobodan Vuković, “ Semiotika antisrpske propagande ” , Nova srpska politička misao , god . XIII (200 6 ), br . 1 – 4, str. 291 – 314 . Srbi su valjda jedini primerci ljudske rase koji su potpuno determinisani svojim etničkim i kulturnim poreklom. Jedino kod Srba “biti Srbin” obavezno i u celosti određuje ono – “biti čovek”. Ostaje još nejasno kako to da su pripadnici naše evro-reformske elite sami uspeli da se spasu iz tog gvozdenog kaveza nužnosti? Da li ovde, zbilja, pored Srba žive i nekakvi “Evro-Srbi”, kako nas uči Sonja Biserko ( Helsinška povelja , br. 40, maj 2001, str. 3; vidi kritiku u Slobodan Antonić, “Srbi i ‘ Evro - Srbi '”,Politika, 5. april 2007, str. 11, http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=24478&y=2007&m=4&d=5)? Možda su se upravo iz redova tih “ Evro-Srba ” izlegli etnički i kulturno nedeterminisani heroji, poput Nenada Prokića i Gorčina Stojanovića?

43. 21. jun 2007; http://blog.b92.net/text/267/Va%C5%BEno%20je%20biti%20Izdajnik/

44. Eva Etzioni-Halevy, The Elite Connection: Problems and Potential of Western Democracy , “ Polity Press” , Cambridge 1993 .

45. Slobodan Antonić, “Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji” u Intelektualci u tranziciji, ur. Jovica Trkulja, str. 225 – 235. Zrenjanin (2003): Skupština opštine i Narodna biblioteka “Jovan Popović”. http://www.nspm.org.yu/Komentari/komentarilantmisionarskantelig.htm

46. Osnivačka skupština LDP - a, 5. novembar 2005.

47. “Peščanik”, 7. septembar 2007, http://www.pescanik.net/index.php?&p=240&ni=899&nd=1 .

48. http :// en . wikipedia . org / wiki / Winston _ Churchill

Izvor - Nova Srpska Politicka Misao